Иза ње су остала два дроњка од којих би се и најљућа сиротиња увредила ако би им исти били понуђени као дар. Зато нису, стављени су у гроб са њом.
Сахрана је била интимна, у кругу оних који су знали оно што ће свет тек сазнати. Осим једног, који је увек сумњао и вечито каснио… или, можда баш зато што је такав био, Дух Свети га није „удостоијо“ Божијег превоза! Да, он је био НЕДОСТОЈАН и зато није био призван присуству погребења. Није се ПРИПРЕМИО и зато га је Дух заобишао! Да, мора да је тако јер је и данас тако!
Ипак, Тома сумњичави долази, и као што је његова сумња призвала Христа тако је сада његово кашњење открило победу над оковима НУЖНОСТИ.
Да, Ње, Богородице, Мајчице, Сапатнице Христове… није било у гробу, остали су само покрови којих би се и сиротиња постидела, и засијала је светлост закључка да Христос победи смрт!
Од тада па до данас, Успење Богородице је празник радости. Радости живота који побеђује смрт. Радости НЕДОСТОЈНИХ који су се љубављу ДОСТОЈНОГ удостојили.
Тај ДОСТОЈНИ и данас зове!
Прославимо сутрашњи празник Њиме, радујући се окупљени око Чаше вечности!
Чаше радости.
СРЕТАН ПРАЗНИК!
