Свакојаке госте је под своје сводове примала једна од престижних београдских кафана „Коларац”, али оно по чему се издвајала од осталих јесу њени стални, „вечити” гости које су још звали и „штамтиши”.
Кафана је задужбина Илије Милосављевића Коларца, великог добротвора, који је српском народу оставио многе грађевине и друго богатство. О Коларцу је занимљиву књигу сачинио београдски публициста Миломир Краговић („Књига на дукатима”, издавач „Књига комерц”), посветивши једно поглавље и познатој кафани.
Отварање кафане представљало је освежење за тадашњи Београд, јер су се варошани, до тада гости Германове баште, готово за тили час преселили код „Коларца”.
– Од самог отварања важила је за врло солидну – напомиње, за „Магазин”, аутор књиге.
– Брзо се прочула у престоници, тако да су читаве породице с децом у њу долазиле, нарочито недељом, после шетње Калемегданом или кад би се завршила служба у цркви. Старији су пили пиво и слушали музику, док би се деца сладила кабезом и клакером. У прво време кафана и башта биле су мање и састојале су се од неколико соба и једног мало пространијег одељења.
Газдовао и Вајферт
Зими у собама, а лети у башти, готово половина столова била је резервисана за сталне, „вечите” госте. Једно време ту је газдовао Никола Прапорчетовић, који је уважавао и ценио сталне госте и на столу, у пиксли, кочоперио се омањи картон на коме је писало „господско место”.
– У другој сали такође је постојао сто „вечитих”, резервисан за занатлије – појашњава Краговић. – Њихов предводник био је лимар Јован Сремац, брат Стевана Сремца. Важио је за честитог човека, доброг друга и госта издашне руке.
– Кажу да је био и велики гурман?
– Јесте. Необично је био вешт да спреми мезе и салату. Зачас би се то нашло на његовом столу, а како се није оскудевало у „кибицерима с виљушком”, оно што се затекло на столу брзо би нестало, јер су се прикључивали и гости који по професији нису били занатлије.
И „Коларац” је имао у сваком тренутку поштоване госте. Предњачио је добро познати професор Коста Вујић који је знао да руча на два-три места. Говорио је да је код „Коларца” одлична супа и говедина, и зато је одатле почињао ручак. Затим би се преселио у „Касину” на Теразијама где је тражио да га послуже ајмокцем, а онда се враћао код „Руског цара” где је поручивао печење. Кафаном је најдуже управљао већ поменути Никола, кога су, због презимена, сви звали Прапорац. Међу пријатељима и гостима важио је за отменог господина и доброг домаћина, корпулентне грађе и великог трбуха. Београдом је кружила анегдота да је, боравећи на некој изложби у Москви, упознао и руског цара. Кад је овај чуо како се презива, пред целом свитом је прокоментарисао:
– Но, кад су у Србији такви прапорци, каква ли тек звона морају бити!
Газда кафане био је и Ђорђе Вајферт, српски индустријалац, добротвор и гувернер Народне банке. У њој се тада највише служило пиво из његове пиваре. Зарађивао је Вајферт, али и улагао у кафану. Направио је два паралелна салона, од којих је један служио као трпезарија, а други као пивница. Тада је подигнута и једна од највећих и најлепших сала у Београду коју је, у народном стилу, декорисао сликар Драгутин Инкиостри. За кратко време постала је средиште духовног и друштвеног живота престонице, јер су се у њој приређивале најотменије забаве, концерти, предавања, зборови, свадбе и већи банкети.
Концерт за неверне Томе
Од свих забава и концерата један је посебно остао упамћен. Догодило се то крајем прошлог века. Концерт је организовала Поштанско-телеграфска задруга која је те вечери „Коларчеву” салу жицама „повезала” са светом.
– У то доба у Србији још није постојао међуградски телефонски саобраћај – преноси Краговић своја сазнања. – Телеграфска задруга објавила је „да приређује једновременски телеграфски концерт Београд–Ниш”. Организатори су то овако замислили: београдска публика ће у сали „Коларца” слушати нишки оркестар и нишко певачко друштво „Бранко”, које ће певати у сали нишког хотела „Европа”, док ће нишка публика слушати београдски оркестар и певачку дружину „Станковић”.
Многи у то „чудо технике” нису веровали. И, замало да буду у праву. Концерт је требало да почне у девет сати, али је једина линија између Београда и Ниша прекинута већ око осам часова. Таман кад је иначе неповерљива публика хтела да напусти обе сале, квар је отклоњен и концерт је одржан. Те ноћи сала „Коларца” претворена је у пошту и у телеграф. Публика је имала право да телеграфише, па се тако Љуба Крсмановић јавио пријатељима у Бечу, Берлину, Паризу и Лондону. Међу закупцима убележен је и извесни Брат Веља. Тако су га сви звали, а он не само што је бринуо о кафани, већ је спремао и добре крканлуке: увек је имао добро мезе, а као приде кисели купус „на подне”. Док је газдовао, кафана је постала ноћна, тако да су многи боеми и ноћобдије овде дочекивали зору. Доручак се служио већ у шест ујутру, а на менију су нуђени цревца на жару, рестована џигерица, шкембићи, папци у сафту. Наравно, и разноврсно вино које се точило директно из буради, уз неизбежну сода-воду с којом се правио најбољи шприцер. Да кафана постане још популарнија и посећенија допринео је и Брана Цветковић, оснивач првог хумористично-сатиричног позоришта код Срба „Орфеум”. Свој театар пренео је код „Коларца”, тако да у време представа није могла „ни шибица да падне”, било лети у башти или зими у великој сали. За слободно место су се тискали не само домаћи гости, већ и странци који су походили Београд.
НЕСТАЛА ПОД БОМБАМА
Кафана „Коларац” први пут је отворена 1870. године и била је на почетку Македонске улице, у комплексу зграда Илије Милосављевића Коларца. Зграда је саграђена 1858. и била је хотел, пивница и кафана. Почетком 20. века ту је радила и прва пошта у Београду. Зграда је срушена у немачком бомбардовању, 6. априла 1941. године. Нови ресторан „Коларац” отворен је 1950. у згради коју је 1869. подигао београдски трговац Вељко Савић. У њој су се, између осталих, окупљали академици, глумци, обичан свет, а неке од сцена популарне ТВ серије „Породично благо” такође су овде снимане.
ЛОШ ПЕСНИК, ДОБАР ПЕКАР
Кад је Ђорђе Вајферт закупио „Коларац”, пива је било у изобиљу. Око поднева, а и увече међу столовима готово увек се провлачио извесни Пера пекар. Кажу да је био одличан пекар и да је правио укусне переце, али је писао лоше стихове, иако је на све могуће начине покушавао да буде добар песник. Чест гост био је и Бранислав Нушић, а Народна одбрана је поникла под кровом ове кафане. Догодило се то бурних дана кад је Аустроугарска прогласила анексију Босне и Херцеговине.
Магазин Политика
