Не осећам ништа, а чујем свој дах,
Одузет лежим, а лебдим над собом,
Тело се разлаже у земаљски прах;
Хероин ме начини својом робом.
Жив сам, ах нема ми спаса,
Пред очима слике неких лепих дана,
Сад бих да завапим, а грло без гласа
И душа немоћна, остављена сама.
По љубави оца и неутешне мајке
На праг Земље живих ко мртвац доведен
Спас да тражим и склоним се од хајке
На гробље да не будем прерано спроведен.
Анђео чувар о мени сад брине
Њему своје мисли и осећаје дајем
Грехе и ропство да са мене скине
И научи да плачем и за грешке се кајем.
Дан по дан, корак по корак,
Некада мртвац, а сад нови довек,
Научен муком да живот је горак
И сам са собом да борим се довек.
На овоме месту земаљскога смирења
Зној, муку, јаук и прогутане сузе,
Све побеђује светлост Васкрсења
Бог ми даде радост и грехе моје узе.
Из књиге – Питам се
