Мало ствари је тако незгодно (па чак и болно) као „испасти будала“, било да се ради о блажој ствари коју називамо „стидом“, или о јачим стварима због којих желимо да нестанемо или побегнемо. Нико не жели да испадне будала. Ипак, схватио сам да Бог јесте „будала“, а они ретки свеци које називамо „светим јуродивима“ представљају невероватне примере оваквог начина постојања.
Не желим да саблазним или скандализујем икога говорећи да сам препознао Бога као будалу. Мислим, пре, да сугеришем да се чини да непрестано игноришемо Његову трајну лудост и, као последицу, не разумемо Његову љубав.
Свети Исак Сирин је писао о Божијем „manikos eros“ (најбуквалније – „лудој љубави“) за Његовом творевином, посебно за нама. У Старом завету, Он је чувено наредио пророку Осији да се ожени блудницом (и да буде лудо заљубљен у њу) и да јој опрости и узима је назад, изнова и изнова. Био је то пророчки пример Божје љубави према Израелу, упркос његовој сталној неверности. Осија је међу најранијим примерима свете лудости и за то имамо Богу да захвалимо.
Не могу да избројим разговоре које сам водио током година о непрактичности Проповеди на гори. Опростити непријатељима, опраштати дугове, не размишљати о сутрашњици, итд., звучи као рецепт за практичну катастрофу. Питамо се ко би уопште могао тако да живи…
Па, ипак, оно што видимо није случајно. То није пример претеране ревности или хиперболе. Уместо тога, то је лудост јеванђеља које нам се говори директно. Свети Павле је описао јеванђеље као „лудост“. При томе се посебно усредсредио на Крст. Иако певамо о Крсту као о „оружју мира“, чудно колико смо склони да чујемо „оружје“, а остало пречујемо.
Физика насиља не само да нам има смисла, ми често замишљамо да ствари заправо тако и „функционишу“. Јасна чињеница је да насиље рађа насиље. Увек је било и увек ће бити. То је луда рачуница геноцида – јер само када непријатељ престане да постоји, отклања се опасност од одмазде и континуираног циклуса насиља. Па чак и тада, унутрашње реперкусије и одјеци геноцида настављају се у нама и у нашој деци за генерације које долазе.
Господари насиља се често хвале као хероји. Само би се безумник усудио да живи под заставом правог Крста.
Моје мисли о овоме, међутим, нису толико о насиљу. Уместо тога, ту је место јуродивости Крста у мом свакодневном животу. Нико од нас не жели да буде будала. Чак желимо да нам се диве док узимамо крст – иако би дивљење неповратно нанело штету и обесмислило распаће.
Безумље Крста узвисује и наше грехове. Ово је толико тачно да је свети Павле морао да упозори да није хтео да сугерише да „останемо у греху како би се благодат увећала“. Али, остаје да тамо где је грех у изобиљу, благодат још више обилује.
Наш проблем није у нашим промашајима. Наш проблем је што не знамо шта да радимо са својим промашајима. Генерално, свој промашај, грех одводимо у унутрашњи дијалог самооптуживања, самопрезира, лажних бравура и других сличних глупости. То су наши унутрашњи напори да одагнамо срамоту нашег неуспеха.
Сваки пут када наиђем на мим који сугерише да би људи били боље особе само да су више бичевани или да је неуспех само знак да се не трудимо довољно, чујем глас тужиоца који мрзи будалу и мучи нас све. Деца су, због своје невиности и недостатка искуства, склона неуспеху. Нежна рука „утешитеља“ је та која нас проводи кроз таква посрнућа без трошења енергије на поништавање штете. Сваки родитељ треба да зна да у неком тренутку и ми сами не успевамо у том настојању.
Погођен сам што је Христос говорио својим ученицима о „Утешитељу“ („Духу Светом“). Био је забринут да не буду „сирочићи“.
Моји родитељи су мртви већ више од 10 година. Технички, ја сам сироче. Али нису одрасли које тако зовемо – то могу бити деца. У Христовом обећању је било признања да су и сами његови ученици само деца. Иако заузимамо позе и замишљамо своју компетенцију (попут речи Симона Петра „Никад те се нећу одрећи!“), ми остајемо деца. Повреде и оштећења са којима смо се сусрели, како у детињству, тако и касније, и даље захтевају утеху.
Упадљива карактеристика светих јуродивих у историји наше Цркве била је њихова способност да нађу утеху на тајном месту. Јавно, трпели су презир и подсмех. Али негде, често само њима знано, нашли су слатку утеху од Онога чију су се лудост усудили да поново одиграју.
У својој изванредности, свет није познао Христа.
Не само да презиремо луде, већ непрестано покушавамо да прикажемо своје непријатеље као будале („ти идиоте!“). Међутим: „Бог се опире гордима, а понизнима даје више милости.“
Много пута помислим да Бог стоји пред нама као „неми безумник“, не дајући никакав одговор на наше оптужбе и промишљања осим ћутања његовог тела на Крсту. Један од пустињских отаца је једном рекао: „Ако вас не могу изграђивати својим ћутањем, онда вас свакако не могу изграђивати својим речима.”
У нашем свету можда ће само будала рећи истину. Али, то уједно значи и да га само будале разумеју.
Отац Стивен Фримен
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2022/05/23/is-god-a-fool/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 24.05.2022.
