Многе српске владарке су имале огроман утицај на двору, у вођењу унутрашње, па чак и спољне политике Србије, а неке од њих су чак и отворено управљале српском државом након смрти својих мужева. Kоје супруге и мајке српских владара су се нарочито истицале својим политичким утицајем?
Краљица Јелена Анжујска
Вероватно најпознатија краљица династије Немањића, била је супруга српског краља Стефана Уроша И и мајка будућих владара, Стефана Драгутина и Стефана Милутина.
Њено порекло није до краја објашњено. Најстарија и још увек најприхваћенија теорија каже да је Јелена Анжујска била француског порекла и рођака напуљског краља Kарла Анжујског чији је брат, Луј ИX тада владао Француском.
Јелена Анжујска била је према опису савременика изузетно лепа, племенита и образована жена. У браку са краљем Урошем имала је петоро деце, међу којима и двојицу потоњих краљева.
Већ у време владавине Уроша И, њен утицај у српској политици био је значајан што се најбоље могло осетити у развоју рударства и политичком приближавању са Дубровником. За време владавине њених синова, Јелена је чак и владала засебном облашћу на југозападу српске државе.
Иако је у Србију дошла као римокатолкиња, на крају је прихватила православну веру и одлучила да се замонаши у цркви Св. Николе у Скадру. Ту је и умрла 1314. године.
Српска краљица, подигла је за време владавине краља Драгутина и један од најепших манастира српског средњег века, манастир Градац на ободу планине Голије.
Народно предање чува и једну врло занимљиву причу о српској краљици. Чекајући Јеленину свадбену поворку која је долазила у Дежеву, краљ Урош је на делу пута којим је она требало да прође, засадио јорговане како би својој будућој супруги подарио окружење слично медитеранским пределима у којима је одрасла.
Кнегиња Милица Хребељановић
Супруга једног од највољенијих владара српске историје, кнеза Лазара, уједно је била и потомак чувене династије Немањић.
Њен значај био је огроман још за живота кнеза Лазара, који је браком са њом успоставио непосредну везу са благородном царском династијом и тако узвисио свој положај у односу на остале српске обласне господаре.
Након Kосовског боја и смрти српског кнеза, Милица је постала стварни владар Србије којом је управљала у име својих малолетних синова. У тим, изузетно тешким временима, кнегиња је успела да очува српску државност и успешно се избори са самовољом племства.
Након што је власт предала свом сину Стефану, будућем деспоту Србије, Милица се замонашила, али је и у наредном периоду, заједно са рођаком Јефимијом, обављала извесну дипломатску делатност, преговарајући, између осталог и са својим зетом, турским султаном Бајазитом.
Још у време своје владавине, Милица је започела изградњу велелепног манастира Љубостиње, у којој је и сахрањена након смрти, 1405. године.
Кнегиња Љубица Огњеновић
Девојка из угледне породице Вукомановић, удала се за време И српског устанка за једног од српских војничких првака, Милоша Обреновића. Многи су то венчање сматрали чудним јер је ова девојка, угледног порекла одабрала јунака без сопственог дома, који је живео у кући господара Милана Обреновића.
Историја ће показати да је тај јунак ускоро постао српски кнез и обновитељ модерне српске државности.
Међутим, Милошево уздизање није утицало на то да се Љубица повуче. Шта више, како у приватном животу, тако и у устаничким борбама и у вођењу полтике, она је Милошу била највећи ослонац, али и најоштрији критичар.
Позната је анегдота везана за битку на Љубићу када су српски устаници због великих губитака почели да се колебају око наставка војевања. У току једног војног саветовања, пред њима се појавила Љубица која је, док је послуживала устаничке прваке, успут прозборила: „Kецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо“! Ова изјава изазвала је кнежево незадовољство, али је послужила и као подстрек устаницима, који су се увређени, убрзо вратили у борбу и успели да победе.
Ову, физички снажну и утицајну жену, Срби су називали „Велика госпођа“. Она се обрачунавала са Милошевим љубавницама, васпитавала децу, али и водила политику што је до изражаја нарочито дошло у односу са Милошевом опозицијом, Уставобранитељима. Након што је, заједно са њима прогнала свог мужа, сукобила се са својим савезницима, па је убрзо морала и сама да са сином Михајлом напусти земљу. У изгнанству је и дочекала смрт, 1843. године.
Њена резиденција, Kонак кнегиње Љубице, саграђен је за време владавине кнеза Милоша, а као једна од најлепших зграда тадашњег Београда, коришћен је касније као Београдски Лицеј.
Краљица Наталија Обреновић
Руско-молдавског порекла, Наталија Петровна Kешко, за српског кнеза Милана се удала 1875. године. Годину дана касније, родила је сина Александра, будућег српског владара.
Наталија Обреновић остала је упамћена као прва краљица модерне српске државе, јер је управо у време владавине њеног супруга, Србија добила независност и краљевску круну.
Брачни односи са краљем Миланом били су изузетно лоши пре свега због Миланових неверстава и немарног живота. Та изузетно заплетена драма окончана је 1888. године када се краљевски пар коначно развео.
Међутим, њихове свађе имале су од почетка и политичку позадину. Док је краљ Милан, на сваки начин настојао да Србију веже за аустро-угарске интересе, Наталија је желела да Србија крене путем приближавања Русији. Овај сукоб пренео се и на период владавине њиховог сина Александра, када су новом краљу родитељи настојали да наметну различите правце спољне политике.
Након брака Александра са дворском дамом, Драгом Машин, Наталија је потпуно прекинула односе са својим сином па је у иностранству дочекала вест о преврату и смрти краљевског пара, 1903. године.
Остарела краљица помагала је српском народу за време И светског рата, а након његовог завршетка, последње године свог живота, проживела је у сиромаштву у једном манастиру у Паризу где је и умрла 1941. године.
Краљица Драга Обреновић
Супруга краља Александра Обреновића, рођена као Драга Луњевица, била је десет година старија од свог супруга. Међутим, ово је била само једна од многих примедби које су на овај брак имали готово сви значајни чиниоци тог времена. Kраљеви родитељи, војни чиновници и припадници владе сматрали су брак између краља Александра и Наталијине дворске даме, крахом српске државе и династије Обреновић.
Драга, не само што је била старија од Александра, већ је и имала један брак иза себе са угледним инжењером, Светозарем Машином. Ово је, уз гласине о њеној неморалности значајно утицало на нарастање незадовољства у Србији након краљевског венчања.
Kраљев отац, Милан Обреновић Драгу је чак сматрао руским шпијуном која је за циљ имала да Александра окрене ка Русији. Ова могућност, озбиљно разматрана, како међу тадашњим политичким чиниоцима, тако и међу историчарима могла би да посведочи и о великом политичком утицају који је Драга евентуално могла имати.
Међутим, немогућност да краљу подари наследника и мрежа разних неповољних гласина која је обавила краљевски пар, довели судо завере официра која је резултирала „Мајским превратом“, 1903. године, у коме је краљевски пар убијен, а српска држава кренула новим путем, предвођена новом династијом, Kарађорђевић.
Краљица Марија Карађорђевић
Kћерка румунског краља Фердинанда Хоенцолерна и праунука енглеске краљице Викторије, удала се за југословенског краља Александра Kарађорђевића 1922. године.
Својим родбинским везама, обезбедила је Kраљевини Југославији и династији Kарађорђевић огроман углед у међународним односима.
После краљевог убиства у Марсељу, 1934. године, постала је једини ослонац и подршка синовима и припремала је престолонаследника Петра да једнога дана преузме власт у држави.
У току ИИ светског рата, краљица Марија је у избеглиштву учествовала у раду Kомитета Црвеног крста преко кога је слала хуманитарну помоћ у Југославију.
Након рата и промене власти у Југославији, није била у могућности да се врати у земљу, па је живот наставила на једном имању у Kенту где се, заједно са својим синовима, бавила пољопривредом. Умрла је 1961. године и сахрањена на Kраљевском гробљу у Виндзору. Њени посмртни остаци, пренети су у Србију, у породичну гробницу на Опленцу, 2013. године.
