Док слушамо музику, можемо изразити различите емоције, кроз осмех, смејање или плакање. Слушање музике за већину људи представља уобичајену дневну активност, а то како она чини да се осећамо је кључни фактор уживања у музици.
Позитивна осећања. Музика углавном чини да се осећамо добро. Позитивна осећања могу да прошире наш видик на начине који су корисни за здравље и креативно размишљање. То објашњава потенцијалне бенефите које музика има по ментално здравље.
Ефекат престрашивања. Рефлексни одговори нашег мозга нуде брзе и аутоматске реакције на изненадну, гласну или хаотичну музику. А овакви одговори повезани су са изненађењем, смехом, па чак и са страхом. На пример, можемо бити престрашени и изненађени гласном музиком током концерта или филма. Звуци који нас нагоне да поскочимо биће запамћени као они који изазивају реакцију престрашености. Људи који пате од анксиозних поремећаја су склонији таквом „поскакивању”.
Синхронизација. Наши унутрашњи ритмови, попут откуцаја срца, успоравају или се убрзавају како би се прилагодили музици. Ми се крећемо у ритму музике. На пример, плесање је кретање у координацији са музиком. Бити синхронизован са музиком је извор задовољства. То може објаснити нашу интензивну, пријатну жељу да се крећемо у ритму музике. Исто тако, успаванке се певају бебама да би их умириле и помогле им да заспу, тако што се њихов ритам дисања синхронизује са ритмом музике. Овај концепт користи се у филмовима, да би се повећали узбуђење и тензија гледалаца.
Заразност емоција. Склони смо да се заразимо емоцијама других људи, онда када смо изложени њиховом изражавању. То нам помаже да разумемо осећања других. На пример, када имамо необавезан разговор са неким ко је анксиозан, можемо завршити тај разговор са неодређеним осећањем анксиозности која се „прелила” на нас. Исто тако, када идемо на концерте, наше емоције су добрим делом под утицајем емоција других присутних људи. Најочигледнији начин на који музички догађаји могу да изазову ефекат заразности је кроз невербалне изразе онога ко изводи музику (певача). То значи да певач не може да утиче на друге, осим ако и сам није под утицајем музике. Могуће објашњење овакве емоционалне заразности су такозвани мирор неурони. Они служе да нас међусобно спајају, кроз механизам мозга који нам омогућава имитацију и мимикрију.
Емоционални догађаји. Наше реакције на музику су условљене контекстом. Условљавање је значајан извор емоција у контексту музике. Велики део наших музичких преференција одражава нашу личну историју учења. на пример, неки људи у лепо сећању могу имати повезане Елгарову „Pomp and Circumstance”” и церемонију дипломирања, као и Пахелбелов „Canon in D Major” и венчање. Не заборављамо овако емоционалне догађаје па тако, када се сећање побуди, побуде се и емоције повезане са тим сећањем. Зато музику понекад „користимо” како бисмо се подсетили важних тренутака из прошлости.
Музичко изненађење. Мозак је, у суштини, машина за предвиђање, која непрестано, на основу прошлих искустава, покушава да предвиди шта ће се десити. Раскорак између предвиђања које направи мозак и стварног чулног инпута представља изненађење. Изненађење, дакле, подразумева неочекивани исход. Овај оквир је веома важан за разумевање наших емоционалних одговора спрам музике. Kада слушамо музику, можемо искусити снажне емоције када се деси нешто неочекивано. На пример, када у некој песми очекујемо да се дисонантни акорд претвори у консонантни. Kреативан композитор то може да одложи, како би се појачало емоционално узбуђење.
Музика, дакле, може да изазове како физиолошке, тако и емоционалне реакције. Штавише, онда делује на нас брже и јаче у односу на било коју другу форму уметности, пошто тражи тако мало свесне рефлексије.
Др Шахрам Хешмат, Psychology Тоdаy
Психоверзум
