Многе од ових ретких фотографија породице Романов направио је последњи руски цар Николај II лично. Kао страствени фотограф, цар је водио рачуна о својим фотографијама пажљиво их слажући у бројне албуме и на тај начин оставио је будућим генерацијама могућност да ближе упознају ову трагично настрадалу породицу.
Руска православна црква прогласила је 2000. године породицу Романов за свеце, док су раније, 1981. године од стране РПЦ у изгнанству проглашени светим мученицима. Тела страдалих чланова царске породице сахрањена су 17. јула 1998. у Саборној цркви Светог Петра и Павла у Санкт Петербургу, тачно 80 година након што су им одузети животи.
Олга Николајевна у свом кревету
Николај II и његова супруга царица Александра (скроз десно), са њихове четири кћери и сином. Цар је био приморан да абдицира 1917, а њега и његову породицу бољшевичке трупе су стрељале и бајонетима изболе на смрт 1918, да би затим њихова тела била посута киселином и бачена у рударско окно.
Цар Николај II на каменитој обали Финске. После ране смрти свог оца, поверио се пријатељу: „Нисам још спреман да будем цар, не знам ништа о владању.“
Цар Николај II и његов син, Алексеј, близу Санкт Петерсбурга. Млади престолонаследник патио је од хемофилије, генетског поремец́аја који спречава згрушавање крви.
Ана Вирубова (десно) на плажи са младим надвојвоткињама Татјаном и Олгом. Након што је царска породица убијена, Ана, њихова блиска пријатељица, успела је да побегне из совјетске Русије са шест албума који садрже ове фотографије.
Царица Александра (лево) са Аном Вирубовом и Олгом, најстаријом надвојвоткињом. Ана је ухапшена након револуције, али је успела да побегне у Финску са албумима, који садрже више од 2.600 фотографија приватног живота Романових. Умрла је у Хелсинкију 1964. године.
Царица Александра на броду Стандард, царској јахти која је служила породици за одмор и службена путовања. У позадини су њене младе ц́ерке, познате као руске надвојвоткиње, док их поздравља посада.
Две надвојвоткиње на броду Стандард. Док су деца била мала, свако од њих било је поверено морнару који би их чувао да не падну у воду.
Николај II са ћеркама у шетњи на Kриму.
Пешачки мост у Спали, у Пољској. Током боравка царске породице у овом месту 1912. године царевиц́ Алексеј је пао док је скакао у чамац и зарадио модрицу на бутини, што је изазвало унутрашње крварење које је престолонаследника довело на руб смрти.
Цар Николај II у Спали позира са јеленом устрељеним непосредно пре здравствене кризе његовог сина. Сибирски мистик Распуц́ин, након што је царевићу помогао у чудесном опоравку од унутрашњег крварења, постао је близак повереник краљевске породице.
Царица Александра са ћерком, надвојвоткињом Татјаном. Њих две су, говорило се, биле посебно блиске.
Цар Николај II (лево) поздравља шведског Kраља Густава на броду Стандард.
Царевић Алексеј Романов, наследник руског престола. Имао је 13 година када су он и његова породица убијени.
Царевиц́ Алексеј, трец́и с лева, игра се војника. Андреј Деревенко (скроз лево) имао је задатак да брине о рањивом престолонаследнику. Деревенко се придружио бољшевицима убрзо након револуције и ругао се царевићу пре него што је пао у заборав.
Kлементи Нагорњи (десно) такође је имао задатак да брине о царевиц́у Алексеју (други с десна на колицима). После револуције 1917, Нагорњи се придружио царској породици у заточеништву, упркос томе што је знао да ће због тога вероватно бити убијен. Док је био заточен са Романовима, интервенисао је како би спречио бољшевичког чувара да украде Алексејев златни ланац. Убијен је неколико дана касније.
Пијер Гиљар, француски тутор, са својим ученицама – Олгом и Татјаном Романов. Гиљар је био још један од чланова пратње који се царској породици придружио у заточеништву. Након убиства породице, помогао је у истрази пре него што је побегао из Русије у којој је Владимир Лењин учвршћивао своју моћ. Умро је у Швајцарској 1962. године.
Надвојвоткиње са мајком и два официра.
На броду Стандард. Један по један, морнари се забављају скачуући по простирци чије крајеве остали придржавају на палуби.
Татјана Романова на броду Стандард. Татјану је познаник описао као „поетско биц́е, увек жудно за идеалима, сањајући о великим пријатељствима која би могла бити њена.“
Надвојвоткиње Олга, Татјана и Марија на броду Стандард 1914. Сестре су имале 22, 21, и 19 година кад су убијене.
Царица Александра поред статуте са њеним ликом. Три године пре револуције 1917. године царица, иначе Немица по рођењу, постала је објекат сумње и презира, пошто се Русија борила против Немачке у погубном Првом светском рату.
Олга Романова у столици од пруц́а на броду Стандард.
Сељани фотографисани током путовања цара и његове породице. Слика је једна од тек неколико у албумима које се односе на живот обичних људи у Русији.
Анастасија, најмлађа надвојвоткиња, фотографисана након партије тениса са официром и њеним оцем, Николајем II. У ноћи убиства, 17. јула 1918, Анастасија се онесвестила након првих пуцњева. Пробудила се неколико тренутака касније и вриснула пре него што су је бољшевици изболи бајонетима.
Надвојвоткиње шетају палубом Стандарда. Живот на јахти био је опуштен и неформалан, са повременим флертовањем између морнара и надвојвоткиња.
Николај II и три надвојвоткиње у чамцима на једном од канала у Царском Селу, недалеко од Санкт Петербурга.
У месецима након револуције 1917. године, надвојвоткиња Татјана помаже у окопавању баште са поврћем, током заробљеништва.
Цар Николај II и његов син Алексеј, у заробљеништву, тестеришу дрво. Убијени су неколико месеци касније. Дневник једног високог совјетског лидера подсећа да је Владимир Лењин донео одлуку да Романови буду погубљени, након закључка „не би требало да оставимо (анти-бољшевичким снагама) живи амблем око кога би могли да се окупе, посебно у садашњим тешким околностима.“
