Интригира, заводи и мами да буде освојен. До размера опсесије вуче поглед у своје дубине, и у њих се полази мисионарски, у ишчекивању да ће нешто бити откривено, да ће порука бити примљена… Путовање кроз Лазарев кањон представља пут кроз време, а не само кроз простор којим, као нигде, пулсира било природе необичним миром и богатством живог света.
Јован Цвијић је о источној Србији писао са посебном пасијом, често користећи описне и лирске елементе, несвојствене научним радовима. Могло би се рећи да сви који се приближе Лазаревом кањону бивају заинтригирани тајновитошћу непознатог, мистиком, наслућивањем.
Обронци Источног Кучаја завршавају се планином Малиник која се покровитељски издиже над селом Злот, на 12 километара од Бора. На том простору налази се највећа геомагнетска аномалија у Србији, позната као Злотска геомагнетска аномалија, међутим, досадашња истраживања нису дала прихватљиво геолошко тумачење порекла узрочника ове аномалије. Масив Малиника чини десну страну система клисуре, јединствених и изразитих морфолошких одлика, формираних током дужег геолошког периода процесима циркулације вода у красу. Са његовог гребена, на 1087 метара, пружа се поглед на Дубашничку висораван и љути крш Стобора. Између су укрштене пукотине Земљине коре, које творе четири „крака“, оперважене неприступачним, назубљеним литицама на којима суверено стасавају вишестолетни борови који су заједно са српском рамондом (Ramonda Serbica) преживели последње ледено доба, које се завршило пре око 10.000 година. Дубина Лазаревог кањона и његових саставница креће се од 200 до 700 метара, али је за око посматрача најизраженија тамо где је корито кањона најуже – тек толико да је могуће раширити руке – а то су литице испод Ковеја, северног огранка Малиника. На том месту дужина досеже 375 метара, као и у Микуљском краку, где такав један зид чини да се осећате као пред џиновском кулисом високом 300 метара.
Реч је о затвореном екосистему у којем су се одржали услови за опстанак ендемских и реликтних врста током геолошког периода од 25.000 година. Нестваран простор, затурен у времену који представља праве сензације за рудиментирана чула урбаног човека. Становништво у тој области чине два ентитета: српски и влашки, док се Злот сматра типичним влашким селом.
Географски, систем Лазаревог кањона има три улазна (Демижлок, Микуљ и Веј) и један излазни крак (Лазарев). Другим речима, Лазарева река има још три притоке које су такође саме издубиле кањонска корита. Куриозитет подручја је што су се несташне воде двеју од њих неким тајанственим путевима заувек сакриле дубоко у подземни ток, а своја стара корита – фосилне (суве) кањоне – оставиле за собом попут монументалних споменика, да буде машту и подсећају колико су, иако мале, ове реке моћне.
Те две понорнице су Демижлок и Микуљ. Средишњи улазни крак система Лазаревог кањона почиње управо на месту где речица Демижлок понире у изузетно живописном сплету тунела и лучних стена пресвучених маховином. Вода се поново појављује на светлости дана на самом крају Лазаревог кањона, односно његовом излазном краку – на врелу испод Лазареве пећине, до којег, мерено коритом реке, има 7,5 километара. Пут његовог подземног тока, од понора до врела, за човека је остао тајна чувана дубоко у кречњачким масама, лавиринт о којем може тек да се слути.
Екипа стручњака професора Раденка Лазаревића убацила је у понор Демижлока 4,5 килограма специјалне боје за обележавање водотока (трасера), 11. августа 1997. године у 10:00х, при протицају од 31,5 л/с. Боја се појавила на Злотском врелу тек 13. августа у 13:00х, и кретала се брзином од 0,033 м/с.
Оно што се може видети је фосилни кањон Демижлока, његово старо корито којим је текао милионима година раније. Пошто река понире, он је сув преко целе године и нико од мештана из околине не памти када је вода њиме текла.
Пошто вода њиме не тече, већи блокови стена и оштро камење чине га тешко проходним, као и дебели слојеви лишћа и стабала која се ту распадају годинама, нетакнута, на местима где их је оборила снага природе. Фосилни кањон Демижлока, од понора до ушћа реке Веј, дуг је 1,6 километара, а одликује га и то да је најбогатији подземним облицима рељефа (пећине, поткапине, јаме, понори) у читавом красу Дубашнице. Други рекорд крије излазни крак Лазаревог кањона држећи дубоко у својим недрима највећи пећински систем у Србији – Лазареву пећину. Она је огромна и делимично истражена, а дужина њених ходника износи 5638 метара. Спелеолошки тим АСАК-а наставља са истраживањима и процењује да укупна дужина канала износи 8000 метара.
Суседна Верњикица, осим што је позната по изузетно раскошном накиту, у склопу свог ентеријера садржи највишу дворану на Балкану, чија висина износи 60 метара. Цвијић је својевремено описао 11 јама леденица у Србији, у којима се лед формира с пролећа и траје током целог лета, те представља драгоцену залиху воде за сточаре током сушних периода. Професор Јован Петровић је описао четири такве леденице на Малинику и Кучају, а реч је о изузетно ретким феноменима крашких терена. С друге стране, на Дубашничкој висоравни налази се и највећа вртача на Балкану, чији пречник достиже скоро километар.
Северни улазни крак представља кањон реке Микуљ, леве притоке Лазареве реке. Са сеоског пута за Стрњак, који пресеца ток речице Микуљ, улази се у кањон дуг 2,6 километара, дубине од 70 до 300 метара, и у најужем делу ширине 1,5 метара. Његове стране су вертикалне; усечен је као у сир у кречњачке терасе Дубашнице, високе 700-800 метара, и ту пукотину готово да није могуће видети све док се не дође до саме ивице тог стеновитог гротла.
Река Микуљ је понорница, и то вишеструка. Од свог изворишта међу вододрживим стенама главног гребена Кучајских планина, испод врха Оштри камен, Микуљ неколико километара вијуга у сусрет кречњачким масивима Дубашнице пре него што поприми своје лице понорнице. На око 700 метара југоисточно од извора Шојњи (који Власи називају фнтана Шојњи), она се губи у пећини са леве стране, а њене воде се након једног километра појављују на изворима са исте стране. На том потезу она гради подземни ток којим Микуљ тече у целости, осим када му је водостај виши. Од места где њен ток пресеца сеоски пут Стрњак − Злот, на улазу у кањон, њене воде се коначно губе у Главном понору и одатле почиње фосилни (суви) део кањона којим је Микуљ текао милионима година раније, дубећи овај природни монумент. Воде Микуљске реке угледаће поново светлост дана заједно са водама Демижлока − на врелу испод Лазареве пећине. Дно његовог корита је неравније од корита Демижлока и већа је висинска разлика до ушћа. Тако се овде наилази на препреке у облику камених блокова који достижу и до 10 метара у пречнику. На месту где се фосилни кањон Микуља спаја са Лазаревим, тло има нагли пад, јер је старо корито задржало висину из времена док је вода њиме текла. Географским речником исказано, то значи да ово ушће има облик одсечене терасе.
Управо ту се налази интересантна стеновита творевина облика џиновске купе, високе 150 метара, у народу познате под називом Кула. Овај изоловани остењак спада у изузетне природне реткости Дубашничког краса.
Лазаревим кањоном воде теку стално, али се несташно крију. За разлику од фосилних кањона Демижлока и Микуља, којима воде можда хиљадама година не теку, кроз југозападни крак, који се пружа из правца Малиника, периодично протиче река Веј у свом кањону, као десна саставница Лазаревог кањона, што је ипак не чини мање ћудљивом од претходне две. Ова река је највећи водоток који продире у Дубашнички крас. Током лета њене воде гутају понори, камуфлирани речним наносом, док у влажном периоду тече целом својом дужином, а затим коритом Лазареве реке све до ушћа у Злотску реку.
Због чињенице да вода тече кањоном Веја, он је и дубљи од кањона Демижлока, а корито му је много равније од претходна два описана. Дуг је 2,4 километра, што га чини најдужом саставницом система Лазаревог кањона, али је много проходнији. Наравно, када пролазак „одобри“ ниво Вејске реке.
Поред геоморфолошких вредности, живи свет чини посебно богатство Лазаревог кањона. Испред свих, као његов симбол, истиче се Рамонда Сербица, која расте и цвета у пролеће својим нежним розе-љубичастим цвастима једино ту на његовим стенама, где је нашла своје уточиште. Мало ко може да остане равнодушан пред податком да овај предео насељава 720 врста и подврста флоре, а то значи да је биљни свет овог подручја за око један и по пут разноврснији од флоре националних паркова Копаоник, Шара и Ђердап, и чак пет пута од флоре читаве Србије. Ова област је једно од последњих уточишта биљака из леденог доба (реликтне флоре), а црни бор који се види на његовим литицама само је један од 52 врсте које су баш овде успеле да опстану преживевши различите геолошке периоде.
Свечану тишину овде може да запара кликтај сурог орла и сивог сокола. Сваки блиски сусрет овде је привилегија, јер ни од једног не прети опасност, осим када се сретнете са поскоцима који су овде бројни. То су само нека створења, од укупно 178 различитих врста које насељавају овај предео.
На основу Закона о заштити културе и природних реткости, ово подручје је под заштитом од 1949. године и то као природни споменик „Лазарева пећина“ и резерват „Малиник“. Године 1998. Завод за зашиту природе Србије израдио је елаборат са новом валоризацијом овог простора и његових природних вредности, с намером да се „Лазарев кањон“ прогласи за природно добро од изузетног значаја. Осим тога, ово подручје ужива и међународни статус заштите, као природни споменик (III категорија по IUCN), а у перспективи је унапређење ранга заштите и упис на међународну листу националних паркова. Најзад, подручје под именом „Злотска клисура“ увршћено је у листу значајнијих орнитолошких подручја света, као станиште изузетно ретких сурих орлова (IBA).
Лепота Лазаревог кањона је садржана у његовој тајни, која вас заклања од остатка света и ушушкава у мир сопственог бића.
Извор: Национална географија
