230 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ ДУБРОВНИК

Ова општина основана је 1790. године у данашњој цркви Светог Ђорђа на Посату. Четврт вијека касније, са образложењем да им је потребан већи простор за богослужење, дубровачки Срби су упутили молбу аустријским властима за подизање новог храма. Убрзо је склопљен уговор са контесом Јеленом Пуцић Соркочевић, за куповину врта опасаног зидом на коме је 1837. године подигнута друга православна црква посвећена светом арханђелу Михаилу.

Економски напредак Српске православне општине у Дубровнику временом је омогућио дозволу за градњу трећег храма у старој градској језгри. За те потребе, захваљујући вјештом трговцу Божу Бошковићу, купљена је зграда позната под именом “Стари театар” од Владислава Гучетића. Како је овај објекат био мањих димензија, одлучено је да се од барона Франа Гундулића купе три куће с вртом. На том простору 1877. године завршена је градња велелепног саборног храма посвећеног Благовјештењу. Он и данас представља једну од најатрактивнијих грађевина Дубровника. Старјешина овог храма је др Владан Перишић, а у њему служе још и свештеници Стеван Ковачевић и Мирослав Бошковић.
У ексклузивном разговору за Слободну Херцеговину дубровачки парох Мирослав Бошковић, који посљедњих седам година служи у граду под Срђем, каже да је у времену када се цијело човјечанство бори против вируса Covid 19 неизвјестан датум када ће српска православна заједница у Дубровнику да прослави велики јубилеј на достојан начин.

У  плану је евхаристијско благодарење које би предводио наш архијереј Димитрије у цркви у Дубровнику чиме би почели обиљежавање јубилеја. У вечерњим сатима у нашем храму био би уприличен концерт духовне музике једног од бољих хорова наше помјесне цркве. У изради је и једна велика икона која би изображавала оснивање наше епархије од стране св. Саве коју бисмо изложили у поменутом храму у Дубровнику.

ЦРКВА НА ИМАЊУ САВЕ ВЛАДИСЛАВИЋА РАГУЗИНСКОГ
У каквим околностима је основана СПЦО Дубровник?

Оснивање СПЦО у Дубровнику, како га познајемо из архивске грађе, није пролазило без тешкоћа. Дубровачка република је у времену свога постојања имала јасне и строге законе који нису дозвољавали исповједање православне вјере на њеној територији. Чињеница је да су многе православне породице нашле уточиште у Републици, бјежећи од турског ропства. Временом се тај број повећавао, а самим тим и жеља за изградњом првог храма. Можда је најчувенији онај покушај Саве Владиславића Рагузинског из прве половине 18. вијека, који је као савјетник руског цара Петра Великог, тражио од дубровачког Сената дозволу да подигне православну цркву у свом врту (гдје је наумио да буде и гроб његове мајке и да се ту служи св. литургија по источном обреду). Он тако једном приликом долази у свој Дубровник и са том жељом се обраћа Сенату. Mеђутим, Сенат му не излази у сусрет, иако је забиљежено да су неки млађи чланови Сената били вољни изаћи у сусрет Савиним намјерама.

Ипак, крајем вијека почињу прва православна богослужења у Дубровнику. Од  1790. заједница православних Срба у Дубровнику добија право на своје слободно исповједање које почиње да се практикује у некадашњој кући грофа Саве Владиславића коју су православни вјерници купили од његових насљедника и преуредили је у цркву посвећену св. Благовјештењу (касније је посвећена св. Ђорђу). Иако је 1790. године основана прва црквена заједница православних, само освећење првог храма десило се тек 10 година након оснивања, тачније 1800. године. Том приликом је из Мостара дошао тадашњи херцеговачки Митрополит Ананије (Грк) и осветио цркву на Посату. Како је данас познато из одређених извора, ово освећење није изгледа било пријављено републичким властима у Дубровнику. То је изазвало бурне реакције Сената, чија се неколицина чланова залагала за драстичне санкције тек основаној заједници православних Срба. Међутим, доста чланова Сената није видјело толики проблем у вези са самим освећењем и доласком једног владике из Мостара.

Православни вјерници су побуном натјерали Сенат да од 23. јануара 1803. године у Дубровнику буде дозвољено присуство православног свештеника. Нисам сигуран колико можемо противљење одлукама Сената назвати побуном православних, али свакако да је постојало незадовољство новим одлукама, које су, на срећу, кратко биле на снази. Већ исте године имамо дозволу да православни свештеник може да се стално настани у Дубровнику, што је и био случај.  Тако Симеон Јовановић постаје први православни свештеник коме је дозвољен боравак у Граду.

Саборна црква у Дубровнику посвећена је Благовјештењу. Занимљиво је да је првобитно црква на Посату, такође, била посвећена Благовјештењу. Због чега је баш празник Благовјештења толико значајан за Србе у Дубровнику?

Када се 1877. године завршило грађење велелепног саборног храма у Граду, (трећа православна црква за непуних 100 година) туторство је одлучило да пренесе славу са Цркве на Посату на новоизграђени дом Божији у старој градској језгри. Овакав потез тадашње заједнице православних Срба је вјероватно учињен, јер се цјелокупни богослужбени живот парохије почео одвијати искључиво у новој цркви, коју су очигледно жарко жељели да посвете у част Богородици. То су учинили преносећи славу са старе на нову цркву. Овдје се може препознати и жеља за континуитетом прославе Благовјести као славе ове црквене општине. Благовјести су за нашу црквену заједницу додатно значајан празник, јер се на тај дан 1790. године, на основу тадашњег дубровачког закона о братовштинама, основала СПЦО Дубровник. За сваког хришћанина Благовјести су велики и значајан догађај. Цијелом човијечанству је тада објављена велика Божија тајна да ће Син Божији, постати један од нас и спасити нас!

У животу цркве на Посату је, поред Срба, било и Руса. Да ли данас и у којој мјери у Дубровнику има православаца руске националности?
Може се с правом рећи да се настанак прве православне цркве у Дубровнику добрим дијелом ослања на односе тадашње Русије и Дубровачке републике. Из историје нам је познато да су Руси преко свог конзула код дубровачког Сената лобирали да се православним ,који су настањени у граду, дозволи слобода вјероисповијести. Познато је, такође, да је Русима, који су били на службеном задатку у руском конзулату у Републици, Сенат још прије дозволе за градњу цркве на Посату дозволио оснивање капеле унутар конзулата за потребе својих службеника, али та капела никада није била оформљена. Стога можемо да основано мислимо да је поменута црква на Посату била и мјесто молитве за православне Русе који би се нашли у Дубровнику.

Данас у дубровачкој парохији има неколико Руса који редовно учествују у богослужењима. Поред Руса, свакако да има и других православних из осталих народа који, такође, учествују у животу цркве. Битно је подсјетити да је Црква по својој природи и смислу изнад било које нације и народности. Она је по нашем схватању и вјери предокус вјечног Царства Божијег, и како нас ап. Павле у посланици Галатима учи – ”нема [у Цркви] више ни Јудејца ни Јелина…” Христос је оно што нас повезује и ми се по крштењу и исповједању вјере у њега препознајемо као удови тог једног и истог Тијела, како нас на другом мјесту опет учи исти апостол (Прва Коринћанима).

Дубровник је географски увијек на истом мјесту, али је током своје бурне историје СПЦО припадала различитим епархијама (од Далматинске, Бококоторске до Захумско-херцеговачке и приморске). Како су те промјене утицале на живот православних Срба у Дубровнику?
Тачно је да је током своје богате историје СПЦО Дубровник узимала учешће у три епархије унутар Српске Православне Цркве. Разлог је у једноставан. Унутрашње уређење саме цркве које се у одређеним историјским (не)приликама труди да арондацијама, или оснивањима нових епархија унутар свог административног простора, што боље и плодоносније организује живот православних хришћана. Још прије градње прве цркве имамо свједочанства да су калуђери из најближег манастира Дужи, који је био сједиште Херцеговачке митрополије 1700-1777. године, долазили у тадашњи Град-републику, да у приватним кућама служе литургију. Тако је велико освећење храма на Посату извршио херцеговачки митрополит Ананије (Грк). Године 1808. дубровачка парохија постаје дио далматинске епархије, а 1870. оснива се епархија бококоторско-дубровачка, у чији састав улази и дубровачка парохија. Године 1932. поменута епархија је угашена, као и неке друге епархије у СПЦ и тадашњом арондацијом епархија у нашој Цркви дубровачка парохија улази у састав епархије Захумско-херцеговачке.

Колијевка Епархије ЗХИП је Богородична црква у Стону. Познато је да је осим ове постојао читав низ православних цркава у овом мјесту (Св. Михајла, Св. Петра, Св. Ђурђа, Св. Козме и Дамјана, Св. Срђа код Прапратног…) Да ли су и у којој мјери сачувани коријени православља на Пељешцу?
Данас је готово немогуће говорити о православном хришћанству на полуострву Пељешац. Све је углавном везано само за давну историју о којој у архивској грађи можемо да ишчитавамо како су ту некада били настањени и православни хришћани који су имали своје цркве и свештенике. У новијој историји можемо да поменемо да је један кратак период постојала стонска парохија (1933-1941). Она је обухватала Пељешац, Корчулу, Мљет и Дубровачко Приморје. Редовне молитве су тада вршене у једној кући у Стону коју је ова парохија купила за становање свештеника и у којој је једна просторија преуређена у капелу посвећену св. Сави. Повремено је служено у приватним кућама на Мљету, гдје је било планирано подизање храма. Већ 1941. године свештеник-парох стонски игуман Иларион Мијатовић је протјеран. Уточиште је нашао у Црној Гори у манастиру Морача, а потом као игуман манастира Пива пострадао 1943. године од Нијемаца. Сабор СПЦ га је канонизовао скупа с бројним пострадалим Пивљанима. Његовим прогоном са Пељешца, тек основана стонска парохија се гаси.

Поред ове капеле у Стону купљена је од Државног ерара 1934. и стара католичка црква св. Барбаре у Корчули, (након преуређења новокупљена црква посвећена је Успењу Пресвете Богородице), која је што се овог географског подручја тиче једино мјесто на коме се и данас православни окупљају на литургијама.

Колики је данас број вјерника СПЦ у Дубровнику?
На основу пописа становништва Републике Хрватске, који је проведен 2011. године, у Дубровнику се  1.481 особа изјаснила као припадник православне вјероисповјести. Ако још погледамо исте податке за остале околне градове и општине на терену дубровачке парохије (Конавли, Жупа Дубровачка, Слано, Стон, Корчула итд.) долазимо до резултата да на територији наше парохије, по попису из поменуте године, живи око 1.900 православаца. У парохијском домовнику уписано је око 160 домова у које свештеник бар једном годишње уђе ради благослова дома. На редовним богослужењима у Граду сваке недјеље је присутно око 50-60 вјерника на литургијама. На велике празнике се у цркви окупи и до 200 вјерника.

Које су најчешће славе дубровачких Срба?
Може се рећи да су најчешће славе св. Јован, св. Никола и св. Георије као што је вјерујем и случај генерално код нашег народа посвуда.

Колико се годишње обави православних крштења, вјенчања и сахрана у Дубровнику?
Нажалост, наша парохија најчешће обавља обреде сахрана и парастоса, јер је становништво углавном старије животне доби.
Годишње се у нашој парохији обави до десетак крштења и вјенчања. Због љепоте и привлачности Дубровника неријетко нашу цркву изаберу као мјесто вјенчања и други православни из цијелог свијета.

Како бисте описали феномен дубровачких Срба римокатолика и да ли се слажете са тезом да смо касно препознали мудрост ријечи владике Николаја „брат је мио, ма које вјере био“. Колико се данас у самом Дубровнику помињу Срби римокатолици и какав је однос према њима?

Лично сам упознао неколико углавном дивних и добрих старијих Срба католика у Дубровнику. Међутим, може се рећи да Срби католици, као нека посебна група, скоро више и не постоје. Нажалост, завладало је мишљење да је Србин једнако православац или обратно. То је опасан и узак поглед из угла нације, али свакако и из угла вјере. То нити је истина нити је такав приступ здраворазуман, јер он у себи нема онај трачак слободе која је основ за живот сваког човјека на земљи. Бог је човјека обдарио слободом и сваки покушај ускраћивања или ограничавања те слободе је промашај.

Која су све и у каквом стању данас православна гробља на територији СПЦО Дубровник?
На територији дубровачке парохије постоји познато православно гробље Бониново са црквом св. архангела Михаила. Ово гробље је мени лично једно од најљепших гробаља које сам икада видио. Смјештено је уз море у хладовини високих чемпреса са предивним каменим свијетлим крстовима и споменицима. Ту је сахрањена већина наших ктитора, а и остали знаменити Срби овога краја. Нажалост, бивши комунистички систем је махом одузимао гробља црквама и оснивао погребна удружења. Тако се о гробљу од шездесетих година прошлог вијека брине погребно предузеће Бониново д.о.о. Потомци породица чији су ту гробови, плаћају погребном удружењу одређена средства на годишњем нивоу за одржавање гробља. Постоји и старо гробље на Посату, које је било активно у периоду од оснивања прве цркве на Посату, па до градње друге цркве Светог Михаила на Бонинову уз гробље које је и данас активно.

Свједоци смо да је задњих година све већи број Срба из Требиња који су радно ангажовани у Дубровнику. Како су оно дочекани у граду под Срђем?
– Истина је да смо последње двије године свједоци присуства све већег броја људи из Требиња који су запослени у Дубровнику. Неке од њих лично познајем и често их сретнем у Граду. Ти људи су махом задовољни и срећни. Цијени се њихов ради и колико чујем задовољство је обострано. Послодавцима у Дубровнику су били потребни радници, људима у Требињу је био потребан посао и сусрет се догодио. Могло би се једноставно рећи да је економија премостила један страшни и мучни јаз два комшијска града, макар на том нивоу. Волим да кажем да је у економији излаз из ових наших несрећа. Прилика која се пружила људима који раде у Дубровнику неријетко се од њих самих коментарише као доживљај слободе и осјећај да напокон неко цијени радника и плаћа га довољно. Добри су то примјери и надамо се да ћемо се и у будућности кретати у том правцу.

Владика Григорије је уложио видљив напор у покушају да тензије између два комшијска града умири. Како бисте описали данашњи однос званичног Дубровника према Требињу?
Свакако да су напори Владике Григорија доста допринијели смиривању тензија. Међутим, не смијемо да заборавимо ништа мање напоре и дубровачког бискупа Мата Узинића, који је такве сусрете организовао у својој бискупији, пружајући прилику да се чује и тај други глас, и то директно, без тумачења и превода. Усудио бих се рећи да и данас на обје стране беремо плодове са тог дрвета сусрета ове двојице епископа. Оно што нас радује је да су такви сусрети настављени и са нашим новим архијерејем Димитријем, што је за наше парохијане,  али и за поменуте људе који овдје раде и живе, свакако моменат подршке и олакшања несретних и разарајућих тензија. Незахвално би било да коментаришем званичне односе два сусједна града, јер једноставно нисам званичник нити једног од њих. Пошто сам Требињац, стално настањен у Дубровнику већ седам година, могу да кажем да ме жалости и мучи непостојање нормалног званичног односа. Трудим се лично да макар један милиметар допринесем бољем разумијевању од којег сви можемо да имамо само корист на добро.

Молим се Богу да се боље разумијемо. Вијековима у Цркви имамо молитве које позивају да се прекину раздори међу народима и подјеле међу црквама. Тако да за једног свештеника нема ништа узвишеније него да покушава да гаси мржњу, а сије љубав. Ако ме питате да ли је то могуће, наравно да јесте. Битно је само да то желите и онда то и радите. Негдје се прими, негдје наизглед не, али то више није у вашој могућности, Бог брине о срцима људи. Ово све поменуто, јако је битно из још једног разлога, а то је да нам се на овим просторима не понове оне страхоте из прошлости. Зато је потребно да што више разговарамо, и Ријеч (Логос) ће нас приближити и повезати.

Дубровник је један од градова у којима се годинама уназад одржавају молитве за јединство хришћана. По Вашој оцјени, да ли су молитвене осмине успјеле да помире Хрвате и Србе?
Кад говоримо о екуменским сусретима, није згорег присјетити се да смо такав екуменски сусрет имали у Дубровнику сад већ давне 1966. године. Тада је група ходочасника из Енглеске, послије посјете Светој Земљи, на повратку кући, упловила у дубровачку стару луку (у Порат). Ту групу ходочасника чинили су православни епископ, католички бискуп и англикански бискуп са својим свештеницима и вјерницима. У Дубровнику су их заједно дочекали тадашњи дубровачки бискуп монсињор Буторац и прота Раде Вукомановић. Након дочека заједно су отишли у катедралу гдје су заједно говорили молитву Оче Наш. Након тога су сва тројица епископа са олтара благословили присутне. Послије поздравних бесједа заједно су дошли у наш храм св. Благовјештења и ту, такође, заблагодарили Господу на једном таквом сусрету. О овом догађају, врло бираним ријечима, извјештава нас управо учесник овог сусрета прота Раде Вукомановић.

У Дубровнику, али и у другим градовима као што су Загреб, Пожега, Сарајево и још неким градовима одржавају се молитве за јединство хришћана. Оне имају за циљ баш ово по чему се и зову – јединство хришћана. Свако ко жели да буде Христов сљедбеник, да се учи Христовим законима, тежи јединству у Христу. Тако је и ова молитва у суштини један мали, али значајан корак да се двије хришћанске заједнице, које су више од 10 вијекова биле једно Тијело, а исто тако скоро 10 вијекова живе раздвојене, поново сусретну, разговарају, моле Оцу Небескоме да изнађу начин и пут за боље разумијевање које у нади има превазилажење несретног раскола. На нашим просторима то је оптерећено националним питањима и ратним наслијеђима и тиме је овакав вид молитве и сусрета тежи, али рекао бих и изазовнији и потребнији. Искрена молитва чини чуда, и Господ неће оставити неуслишеном нити једну искрену молитву. На крају крајева, или почетку почетака, Господ је ту да испуни молитве, а ми смо ту да се молимо.

Да ли постоје нека неријешена имовинско-правна питања СПЦ у Дубровнику?
Имовина СПЦ у Дубровнику је гледано кроз архивске документе заиста била импозантна. Међутим, дошла су била времена у којима се то црквама и вјерским заједницама навелико одузимало. Велики дио те одузете имовине никад није враћен цркви, јер је постојао закон о откупу станова и кућа, па су на тај начин уписани нови власници. Република Хрватска је у Дубровнику добрим дијелом вратила СПЦ већи дио одузете, а неоткупљене имовине. Постоји још неколико предмета у које смо уложили велики труд да буду враћене СПЦО Дубровник. Нажалост, судство је споро, али то нас не омета да учинимо што је до нас.

Да ли приликом закупа пословних простора православни вјерници имају предност?
– Што се тиче права предности оно би се могло свести на то да је потребно да сте озбиљан, одговоран, поштени и искрен послодавац. Свакако да у просторима СПЦ Дубровник своје послове обављају и православни који су се одлучили на такав пословни корак. Интерес СПЦО Дубровник, када су у питању пословни простори, је да црква поштено, транспарентно и одговорно послује. Од тога корист, свакако, имају њени парохијани, јер се тим новцем врши каритативна дјелатност, обнављају светиње ове парохије као и сам импозантни музеј који је дуго година чекао да се крене са темељном и свеобухватном обновом. Такође, тим новцем се исплаћују стипендије студентима, као и лијечење болесних, нарочито дјеце. У новонасталим околностима донирали смо помоћ Дубровачкој болници у борби против короне. Помажемо и обнову вјерских објеката у нашој епархији од Коњица до Суторине. Такође, често помажемо породицама које се нађу у тешким животним ситуацијама.

Поред српске, које су још националне и вјерске мањине присутне у Дубровнику и постоји ли нека заједничка сарадња?
У Дубровнику постоје још и бошњачка, албанска, словеначка и црногорска национална мањина. Католичка вјерска заједница је најбројнија, а поред наше православне заједнице, ту су још исламска и јеврејска. Односи вјерских заједница су заиста за похвалу. Постоји пракса, која је прерасла у традицију, да свака вјерска заједница макар једном годишње у својим просторијама организује пријем поводом одређеног празника. То је прилика да се сретну сви вјерски представници, као и представници политичког живота Града и Жупаније.  Како се сабирамо на поменутим пријемима у вјерским заједницама, тако се сабирамо и приликом разних пријема које организују градоначелник и жупан, гдје су позвани сви вјерски представници града Дубровника. У таквим приликама изражавајући поштовање једни другима увијек изнова снажимо узајамно уважавање и јединство.
Трифко Ћоровић / Слободна Херцеговина