Принцип је рођен у Обљају, у Босни, као син поштанског радника. Његов отац, Петар, оженио се, као већ старији човек, мештанком Маријом која је била четрнаест година млађа од њега. Принцип је рођен 25. јула 1894. године, као четврто дете и други син. Када је крштен месец дана касније, свештеник је грешком забележио да је Гаврилов датум рођења 25. јун 1894. године, а ова омашка играће значајну улогу на његовом суђењу деветнаест година касније.
Принцип је напустио породични дом са 13 година и отишао у Сарајево да живи са својим братом Јовом. Јово га је охрабривао да упише војну школу, верујући да би му то омогућило да се једног дана запосли као официр. Али, породични пријатељ га је убедио да уместо војне упише трговачку школу. Након што је завршио трећу годину одлучује да се пребаци у класичну средњу школу у Тузли у којој је завршио четврту годину и матурирао 1911. године.
Међутим, догађаји који су претходили завршетку његовог школовања су на одређени начин усмерили токове светске политике у 20. веку. Аустроугарска је извршила анексију Босне 5. октобра 1908. године, што је изазвало огорченост јавног мњења у Србији. Као реакција на анексију појављују се две тајне организације – Народна Одбрана и Црна Рука.
Млада Босна – идеологија и организација
Током 1911. године, Принципови идеали су почели да се развијају у смеру великосрпског национализма, а 1912. године се преселио у Београд. У исто време, група студената оснива нову организацију – Млада Босна, чији су идеали били управљени против Аустроугарске. Истовремено, Млада Босна се залагала за југословенску идеју, што је била шира идеологија од оне коју је првобитно прихватио Принцип. Он је постао најпознатији члан ове организације, а упоредо је учествовао и у раду Црне Руке. Своја политичка уверења је дефинисао изјавом коју је дао на свом суђењу – „Ја сам југословенски националиста који тежи уједињењу свих Југословена, и није ме брига каква ће бити држава, докле год је слободна од Аустрије.“
- године примљен је у организацију Црна Рука, где је био обучаван за терористу. Управо током ове обуке се испољила његова жеља за уједињењем јужних Словена у једну федералну државу, уз ослобођење од аустроугарске власти. Принципу је било јасно да овај циљ може остварити само елиминацијом неког владиног службеника или члана Хабзбуршке краљевске породице. Иако примљен у Црну Руку, Гаврило Принцип је иза себе имао историју болести, због чега је сматран неспособним за акцију. Упркос томе, задобио је пажњу Мајора Танкосића, лидера ове организације, који га је сматрао за јаку личност са израженим способностима вође.
Ванредно стање и посета престолонаследника Франца Фердинанда
У пролеће 1913. године односи Аустроугарске и Србије били су пред тачком кључања. Рат између две силе био је неизбежан. Српска освајања околних територија претила су Аустроугарској. По наредби војног гувернера Босне, проглашено је ванредно стање, распуштен је парламент, суспендован је рад судова и забрањена је активност српских удружења у Босни. Крајем маја 1913. године, Лондонским миром окончан је Први балкански рат, а истовремено је расло незадовољство анти-српском политиком која је била на снази у Босни. Године 1914. престолонаследник Франц Фердинанд и његова супруга били су позвани да присуствују војним маневрима у Сарајеву.
Принцип је у то време блиско сарађивао са Црном Руком. Када се сазнало да ће Фердинанд доћи у званичну посету Сарајеву, почела је припрема једног од највећих државних удара у светској историји. Улога лидера у овој завери додељена је Гаврилу Принципу, захваљујући прецизношћу с оружјем, као и поменутим лидерским способностима.
Сарајевски атентат
- јуна 1914. године, Принцип и његов саучесник Недељко Чабриновић, уз још четворицу чланова Црне Руке, чекали су долазак престолонаследника. Први покушај атентата пропао је када је бомба коју је на Фердинандов аутомобил бацио Чабриновић, одскочила и експлодирала испод другог аутомобила у колони, повредивши војног официра. Престолонаследник и његова супруга су наставили свој пут неповређени. Касније тог дана, Фердинанд је затражио да посети повређеног официра. Његов возач је несвесно пратио исту путању којом се колона кретала у доласку. Фердинандова супруга је инсистирала да пође са њим, што ће се касније, уз возачеву грешку у процени, испоставити као кобна грешка. Аутомобил у коме су се налазили Фердинанд и његова супруга Софија, зауставио се на неколико метара удаљености од Гаврила Принципа. Принцип је тада искорачио пред аутомобил и испалио два метка. Једним је убио Софију, другим је убио Фердинанда. Касније је тврдио да је први метак био намењен Оскару Поћореку, војном гувернеру, али је метак случајно погодио Фердинандову супругу. Месец дана касније, 28. јула 1914. године, Аустроугарска је искористила овај атентат као повод за објављивање рата Србији.
Принципу је било јасно шта га чека, те је на лицу места покушао самоубиство, које је присебни пролазник спречио тако што му је избио пиштољ из руке. Након тога, Принцип је ухапшен и затворен. Уз Принципа, на лицу места су ухапшени и други завереници, али током полицијског испитивања ни Принцип ни Чабриновић нису повредили закон ћутања. Принцип је током саслушања изјавио да није сигуран где је циљао и да ли је погодио жртве, јер су га пролазници одмах након пуцњева почели ударати.
Током заточеништва, Принцип је поново покушао самоубиство, овог пута користећи цијанид, али поново није успео. Током суђења, Принцип је био тих и повучен. Такође је остао веран Црној Руци, притом одбијајући да окриви било коју организацију за атентат. Није показивао било какво кајање поводом атентата.
Принцип је проглашен кривим, и у овом тренутку је дан његовог рођења постао веома значајан за исход суђења. Важећи закон је онемогућавао извршење смртне казне на било ком затворенику млађем од двадесет година на дан извршења злочина. Његов тачан датум рођења није могао бити утврђен, те је он осуђен на максималних двадесет година робије. Затворску казну издржавао је у Аустрији. Као резултат лошег здравственог стања у коме се налазио, ампутирана му је рука. Током боравка у затвору, често је премештан из своје самице у затворску болницу, јер је боловао од туберкулозе, од чијих последица је и умро, 28. априла 1918. у затворској болници. Није познато место где је сахрањен.
Извор: едукација.рс
