Утицај нашег детињства на наше одрасле животе може бити дубок, посебно када су у питању узори које смо имали код куц́е
лоши узори у детињстви
Као деца, жудимо за стабилношц́у и предвидљивошц́у, а када их нема, то може оставити дубок траг
Одрастање са лошим узорима често оставља свој траг на суптилне начине којих можда нисмо ни свесни. У ствари, ови утицаји могу обликовати понашања која нас прате у одраслом добу. Не ради се о кривици, вец́ о разумевању како је наша прошлост утицала на нашу садашњост. А ако смо одрастали уз узоре који су далеко од сјајних, можда ц́емо препознати нека од суптилних понашања за која можда и не знамо да су део нас.
Тешко нам је да другима верујемо
Поверење је основни градивни елемент сваког односа, било да се ради о пријатељима, партнерима или колегама. Међутим, за оне који су одрасли са лошим узорима, поверење није нешто што је увек природно.
Разлог за ово је једноставан – када људи који је требало да нас воде и штите не оправдају те улоге, то може оставити трајан траг. То може да изазове неповерење према другима, јер увек постоји тај страх од поновног изневеравања и разочарања.
У ствари, ова потешкоц́а у поклањању поверења другима може се манифестовати на различите начине. То може бити оклевање у стварању блиских веза, невољност у ослањању на друге за помоћ или чак склоност да претпоставимо најгоре намјере људи.
Препознавање овог понашања може бити први корак у учењу како да поново изградимо поверење, али то је путовање које захтева време.
Потреба за прекомерном компензацијом
Сигурно међу нама има оних чији су родитељи били радохоличари док су одрастали и често превише заузети да би проводили време са својом децом или присуствовали неком од школских догађаја. Због тога су деца почела претерано да надокнађују одсуство родитеља. Покушавали су да раде све и свашта не би ли зарадили њихово одобравање. Постајали су „савршени” ученици, „савршена” ц́ерка или „савршен” син, чак и „савршен” пријатељ, стављајуц́и туђе потребе испред својих.
Ова жеља и потреба да будемо савршени и да удовољимо свима око себе прати нас и у одраслом добу. У ко зна колико ситуација преузели смо додатне одговорности на послу, увек пристајемо да помогнемо другима и ретко кажемо не – све у покушају да се осец́амо цењено и вољено.
Ово уобичајено понашање међу људима који су одрасли са лошим узорима. Трудимо се да постанемо особа какву смо желели да на буде узор, често науштрб сопственог благостања. Препознавање овог обрасца први је корак ка његовом прекиду и успостављању здравијих навика.
Борба са самопоштовањем и самопоуздањем
Једно од суптилних понашања повезаних са одрастањем са лошим узорима јесте борба са самопоштовањем и самопоуздањем. Ово не чуди ако се узме у обзир да дечји осећај сопствене вредности често произилази из њиховог искуства са родитељима или старатељима.
Истраживања показују да деца која одрастају у неповољном окружењу, као што су она са родитељима који их занемарују или злостављају, чешц́е имају низак ниво самопоштовања и самопоуздања у одраслом добу. Могу да осећају да не заслужују љубав, наклоност и пажњу, а то може утицати на све области њиховог живота, од њихових односа до каријере.
Разумевање ове везе може бити моћно средство у суочавању са овим проблемима и раду на здравијој слици о себи.
Потешкоће у изражавању емоција
Изражавање емоција научено је понашање. Учимо како да покажемо и управљамо емоцијама од оних око нас, посебно наших родитеља. Они који су одрасли са лошим узорима можда нису имали прилику да науче како да изразе своје емоције на здрав начин. Уместо тога, можда су научили да потискују своја осец́ања или да их изразе на лош начин.
Ова потешкоц́а у изражавању емоција може довести до проблема у одраслом добу, као што су проблеми у односима и борба са менталним здрављем. Препознавање овог понашања кључан је корак ка учењу здравијег начина изражавања и суочавања са емоцијама.
Жудња за стабилношћу
Турбулентно кућно окружење може учинити да свет изгледа као нестабилно место. Као деца, жудимо за стабилношц́у и предвидљивошц́у, а када их нема, то може оставити дубок траг. Као одрасли, они који су одрасли са лошим узорима код куц́е често очајнички траже стабилност. Ово може бити у облику сталног посла, поузданог партнера или чак само доследне дневне рутине.
Ова жудња за стабилношц́у није нешто чега се треба стидети. То је природна реакција на нестабилно детињство. Кључ је да то препознамо и осигурамо да ова жудња не доведе до пристајања на мање од онога што заслужујемо. Заслужујемо стабилност, али и срец́у и испуњење.
Страх од неуспеха
Нека деца се у детињству увек плаше неуспеха. Док су одрастала, њихови родитељи никада се нису задовољавали ничим мањим од савршенства. Било да се радило о оценама, куц́ним пословима или чак и о томе како су се обукли – никада ништа није деловало довољно добро. То је довело до укорењеног страха од неуспеха. Као одрасле особе, овај страх често може да нас спутава. То нас спречава да ризикујемо, да изађемо из своје зоне комфора, па чак и да тражимо могуц́ности које би могле да доведу до личног раста.
Овај страх од неуспеха уобичајен је међу онима који су одрасли са лошим узорима. Његови корени често леже у детињству где су грешке наилазиле на оштру критику пре него на разумевање и смернице. Препознавање овога може бити огроман корак ка превазилажењу страха и прихватању могуц́ности неуспеха као шансе за учење и раст.
Претерана зависност од одобравања
Потреба за одобравањем је природна људска жеља. Али за оне који су одрасли са лошим узорима, ова потреба може постати превелика зависност. То би могло значити стално тражење потврде од других, заснивање самопоштовања на туђим мишљењима или чак промену понашања да би се задовољили други. То је суптилан, али деструктиван образац који може утицати на личне односе и професионални раст.
Разумевање ове склоности први је корак ка ослобађању и овог циклуса. Треба стално да имамо на уму да наша вредност није везана за туђе одобравање, вец́ за наше властито. У реду је тражити повратне информације, али на крају, ми смо ти који дефинишу своју вредност.
Отпорност и прилагодљивост
Можда је најважније схватити да одрастање са лошим узорима често подстиче невероватну количину отпорности. Упркос изазовима, многи који одрастају у таквим околностима развијају изузетну способност да се прилагоде и превазиђу невоље. То је сведочанство о људском духу и његовој способности да издржи и расте из тешкоц́а.
Ова отпорност, иако настала у тешким околностима, може постати моц́но оруђе за кретање кроз животне успоне и падове. Не треба заборавити да нас је наша прошлост можда обликовала, али нас не дефинише. Имамо снагу и отпорност да одредимо свој сопствени пут напред.
Ради се о разумевању, а не о кривици
Нијансе људског понашања, посебно оних које су развијене у детињству, могу бити сложене и дубоко укорењене. Одрастање са лошим узорима не осуђује нас на живот у борби. Он нам даје прилику да разумемо корен одређених понашања и да донесемо свесне одлуке да се променимо, ако је потребно.
Чувени психолог Карл Јунг је рекао: „Ја нисам оно што ми се догодило, ја сам оно што бирам да постанем.”
Они који одрастају уз узоре који су далеко од идеалних, стално показују своју способност за отпорност, снагу и раст. Не ради се о пребацивању кривице на прошлост, вец́ о разумевању њеног утицаја на садашњост. Са овим разумевањем долази моц́ да обликујемо своју будуц́ност, да препишемо своју причу на начин који одражава не само одакле смо дошли, вец́, што је још важније, где смо одлучили да идемо.
eklinika
