Настављамо да упознајемо наше читаоце са емисијом телевизијског канала „Спас“ „Мој пут ка Богу“, у којој се свештеник Георгије Максимов сусреће са људима који су се преобратили у Православље. Гошћа данашње емисије је монахиња Корнилија (Рис), православна Американка и уредница енглеске верзије сајта „Православие.Ru“.
О свом трагању за истинском вером, о томе шта је за њу значио живот и послушање у Псково-печерском манастиру, како је сазревала одлука да изабере монашки пут, о труду на ширењу знања о Православљу, као и о томе какав је данас однос према православном хришћанству у Америци — говори у разговору који доносимо.
Свештеник Георгије Максимов: Добар дан! У програму сте емисије „Мој пут ка Богу“. Данас је у нашем студију монахиња Корнилија — уредница енглеске верзије интернет-портала „Православие.Ru“. Мати, Ви сте пореклом из Сједињених Америчких Држава. Да ли бисте могли да нам испричате како је започео Ваш духовни пут? Колико разумем, рођени сте у средини у којој о Православљу ништа није било познато.
Монахиња Корнилија (Рис): Да, тако је. Рођена сам у савезној држави Индијани, недалеко од града Чикага. О Православљу, наравно, готово ништа нисам знала. Иако, у ствари, тамо има много православних: велика српска дијаспора, много Грка. Али о њиховој вери, зачудо, ми као деца нисмо ништа знали.
Одрасла сам у протестантској средини и често сам одлазила у цркву. Родитељи су били верујући, али, као што је то често случај у Америци, прилично површно: у цркву се ишло ради реда, а живот — као и код свих, као и свуда. Ипак, моја мајка је заиста желела да нам усади неке хришћанске вредности.
Када смо ушли у тинејџерске године, као што се то често дешава, од таквог религијског живота смо се удаљили. Постало је једноставно неинтересантно и више нисам одлазила у цркву. Али, ипак, никада се нисам одрекла Христа и увек сам себе сматрала хришћанком. Дакле, код мене није било тога: „не желим то и готово“. Једноставно је постало досадно, да тако кажем.
То је отишло на периферију живота?
Да. Јер протестантизам, нарочито у Америци, све више постаје просто облик социјалног ангажмана и подложан је разним новим струјањима.
Којој деноминацији су припадали ваши родитељи?
Они су били презвитеријанци. Али у Америци мало ко сматра да, ако је, на пример, презвитеријанац, неће ићи у цркву других хришћана. И ми смо ишли тамо где је ближе, где нам се допада, где су пријатељи. Тако, ако је ближи и занимљивији неки методистички проповедник — идемо тамо; ако су баптисти — и тамо ћемо отићи. Људи непрестано мењају своју деноминацију, чак дотле да постоји веома много „цркава“ које уопште немају деноминацију. Једноставно, неко почне да проповеда и људи му се приклоне.
И, наравно, када се с тим човеком нешто догоди и он престане да буде пример и ауторитет, та његова „црква“ се одмах распада: сви се разиђу и траже нешто друго.
Фото: Корнилија Рис са сестрама у Христу, Арканзас 2010.
А како се потом развијао ваш живот?
Уписала сам универзитет. А душа је жудела за нечим, јер се осећала извесна празнина. У Америци постоји такав обичај: да се одлази од куће ради студирања. Човек се, на неки начин, нађе одсечен од породице, суочи се са животним тешкоћама и стане пред избор: „Шта ћу да радим даље? Чиме ћу се бавити? Какав ће ми живот бити?“ И многи тада почињу да размишљају о религији, о смислу живота. А универзитет је огромно поље деловања мисионара разних секти и покрета. Када сам ја студирала, источне религије су биле посебно популарне. И данас их има, али не више у тој мери као тада. Тада су постојали разни ашрами и још много тога другог. Само православног храма није било.
Живела сам у студентском дому, а моја цимерка била је девојка која је такође осећала снажну потребу да пронађе смисао живота. Одлучиле смо да погледамо све, јер је храмова и заједница разних секти било много. Договориле смо се да их поделимо: она ће ићи код једних, а ја код других — па ћемо касније поделити утиске.
На универзитету је постојала група следбеника такозваног „њу ејџа“ — покрета који тежи различитим источним учењима и има синкретистички карактер. Та група је, међутим, признавала Христа као Господа, као Учитеља, као Бога, али на свој начин. Мислим да су то били људи који су заиста стремили Христу, али је њихово искуство у различитим хришћанским заједницама било негативно: тамо им је било досадно и желели су нешто ново, духовније од онога што је могао да понуди протестантизам. То су били добри људи. Моја цимерка и ја почеле смо да идемо на њихове скупове. Они нису имали цркву у правом смислу речи. Једноставно су се окупљали, читали Нови завет и делили своје утиске, иако су имали и неко своје, специфично учење.
Ја сам код њих одлазила и прилично дубоко уронила у ту средину. Али сам потом осетила да ту нешто није у реду — душа је почела да одбацује то искуство. И тада сам се од њих удаљила.
Био је период када сам се, као, нашла на животној раскрсници. Управо у то време догодило се моје упознавање са Русијом.
А са чим је то било повезано?
Одувек сам, још од детињства, имала интересовање за руску културу, нарочито за књижевност. Са шеснаест година први пут сам прочитала Достојевског. Не могу рећи да сам тада све разумела, али сам читала са великим интересовањем. На универзитету сам похађала курс руске књижевности, тамо сам научила и руски језик, и веома сам желела да видим шта се дешава у Русији. То је било 1982. године, када је тамо још увек владао комунизам, у време Брежњева. Једина могућност да се оде у Русију била је путем студентске размене. Тако сам доспела у Лењинград, где сам усавршавала руски језик.
Да ли Вас је било страх да путујете? Јер је у Америци совјетска Русија представљана као империја зла.
То је изазвало супротан ефекат. Одрастали смо у годинама „хладног рата“ и, као што се често дешава код младих људи, када им кажу: „Ово је лоше, ни у ком случају немој ићи тамо“, јавља се неодољива жеља да се оде управо тамо. Вероватно је и то подстицало моје интересовање, док сам са жаром читала о Русији. А прва књига о Русији коју сам прочитала звала се „Николај и Александра“ — о последњој царској породици. Написао ју је Роберт Маси, веома познат по својим књигама о предреволуционарној Русији. Ту је, наравно, било много сензационалног — Распућин и слично. Али било је и нечег другог: за мене је био откривен задивљујући начин живота — монарха који су, у исто време, били људи за које је хришћанска вера представљала суштински део живота. То су били дубоко верујући људи и све у њиховом животу било је изграђено око вере.
Зато сам, када се указала могућност да студирам у Лењинграду, сакупила нешто новца и отпутовала.
И какви су били Ваши утисци?
Утисци су били прилично различити. То је већ био, могло би се рећи, залазак комунизма. Наравно, људи су били веома занимљиви. Водили су нас на разне екскурзије. Посебно ми је остала у сећању једна посета Великом Новгороду. Јурјевски манастир је тада био музеј. Довели су нас тамо. У припрати храма била је постављена изложба атеизма, са разним примитивним антирелигиозним пропагандним плакатима. А затим смо ушли у храм, а тамо — фреске и древноруски живопис. Гледам: лик Христа, јеванђелске сцене! Била сам потпуно запрепашћена. То је била тако речита проповед хришћанства, нарочито Православља: на улазу видиш тај примитивизам, а потом у храму видиш нешто такво… Видиш шта људи могу да створе када су надахнути религијским осећањима, и шта чине, какву уметност производе, када тих осећања нема. Тај контраст ме је дубоко дотакао. Иако још ништа нисам разумела о Православљу, јер ми је оно и даље остајало непознато.
Сећам се још једног занимљивог тренутка. Када сам једном изашла из храма у Лењинграду, видела сам једног старчића како седи на клупи. Не знам ко је био, и никада то нећу сазнати. Али он је седео и посматрао како млади људи излазе из храма. И тако се осмехивао, гледајући нас, и из њега је зрачила таква доброта! То је било толико необично да ми се заувек урезало у сећање. Можда се једноставно молио за нас.
Фото: скит Блажене Ксеније Петерсбургске, Вајлдвуд, Калифорнија. Божић, 2006.
А по повратку у Америку, да ли сте се сусретали са Православљем?
Јесам. Иако ми тада ни на крај памети није било да постанем православна.
По повратку сам дипломирала на универзитету и преселила се у Сан Франциско. Виђала сам руске храмове, јер у Сан Франциску постоји веома велика руска дијаспора. Тамо је већ постојао и онај огромни саборни храм који је подигао владика Јован Шангајски — њега тада више није било међу живима. Постојао је и женски манастир. Сећам се да сам, када сам први пут угледала тај храм, пошто сам волела Русију, пожелела да уђем. Али једна бака која је стајала испред врата, на моје питање да ли може да се уђе, одговорила је: „Не! Храм је затворен. Иди.“ Тај одговор ме је толико одбио да се више нисам усудила ни да питам када бих могла да дођем.
Касније сам једном приметила мали храм у обичној улици. То је била обична кућа која је претворена у цркву: на крову је било дограђено кубе и постављен православни крст. Помислила сам: „Како је занимљиво. Отићи ћу да видим.“ Пришла сам. Изашла је млада монахиња. Рекла сам јој да ме занима руска култура и да сам студирала у Лењинграду. Она је одговорила: „И ја сам из Лењинграда.“ А иза ње је стајала једна старица, сва у црном. Ја уопште нисам разумела зашто је та црна одећа. И та старица каже: „С ким ти то причаш? Иди!“ Дакле, опет — „иди“. После тога сам престала да покушавам да уђем у руски храм.
Не кривим те људе. Разумем да моје време још није било дошло, да још нисам била спремна. И да сам тада ушла, можда не бих осетила ништа осим пуке радозналости.
Како је, онда, дошло до вашег упознавања са Православљем после толико неуспешних покушаја?
Испоставило се да су се моји познаници из секте „њу-ејџ“, коју сам једно време похађала на универзитету, такође нашли у Сан Франциску. Од времена када смо се дружили прошло је већ много година, и испоставило се да су они за то време примили Православље. Читава та група обратила се Православљу, углавном након упознавања са делима оца Серафима (Роуза).
Када сам се с њима срела, рекли су ми: „Обавезно мораш да пођеш с нама на једно место. Тамо ће се држати предавања. Остави све и крени с нама.“ То место је био манастир у Северној Калифорнији, на забаченом месту, у шуми, у планинама. Звучало је помало необично, али пошто је то било за викенд, помислила сам: зашто да не одем.
Сели смо у ауто и путовали пет сати. Када смо стигли — пред нама се указао неописив пејзаж око манастира! И, наравно, све ми је то било веома егзотично. Морала сам да пронађем неку сукњу да је обучем, јер су ми рекли да би иначе било неприкладно… Дали су ми и мараму.
Предавања су била веома занимљива. Али када су се завршила, испоставило се да ће убрзо почети свеноћно бденије — а био је и манастирски празник — требало је да почне у 18 часова и да траје седам сати. Помислила сам: „Шта сада? Како да одем одавде?“ Ипак сам остала. Издржала сам. Свеноћно бденије је, у буквалном смислу, трајало целу ноћ. И тада сам схватила: то је оно чему је моја душа тежила. Све се, као, поклопило.
Схватила сам да је моја љубав према Русији произлазила из трагања за истинском вером, за истинским ликом Христа. Тај истински лик Христа видела сам на иконама у оним манастирима који су били претворени у музеје. А овде су ми већ све јасно и разумљиво објаснили — на енглеском језику.
Била сам веома усхићена и рекла сам: „За недељу или две вратићу се и примити крштење.“ И тако сам и учинила.
Наравно, Господ призива свакога понаособ. Али, чини ми се да је мени било потребно још мало катихизације. Јер после крштења све се у души коренито мења. Код мене се појавила потреба — мени тада нејасна — да променим свој живот. То се догодило веома нагло. Требало је мењати све. И пријатељи су се постепено удаљили, и на послу је постало тешко.
Да ли су се интересовања променила?
Интересовања су се потпуно променила. И понашање се променило — само од себе, чак и без посебног напора. Зашто је на послу постало посебно тешко? Зато што је Сан Франциско веома богохулна средина, упркос томе што је Руска православна црква тамо веома снажна и што тамо почивају мошти светог Јована Шангајског. Али људи се понекад понашају отворено богохулно. И схватила сам да то на послу више не могу да подносим. Једном сам једноставно устала од стола, док смо пили чај са колегама, и отишла. За њих је богохуљење свакодневна навика, а за мене је то постало неприхватљиво. Зато сам почела да размишљам како да изађем из те средине. За мене је она већ личила на неку врсту затвора. А ја сам желела слободу.
У то време је у Русији већ почела перестројка. Много Руса је дошло у Америку, међу њима и доста превараната. Један човек ми је помогао да на нелегалан начин дођем до визе за Совјетски Савез. А ја сам, већ као православна, одлучила да пођем. Узела сам одсуство на послу и дошла овде, чак и не знајући шта ће бити даље. Али пре поласка, једна парохијанка саборног храма замолила ме је да једном свештенику понесем ципеле и дала ми је број телефона своје сестре. Испоставило се да су те ципеле биле намењене старцу Адријану из Печора. Сестра те парохијанке одвела ме је у Печоре. Такву лепоту у животу никада нисам видела. Живела сам тамо, упознала људе, непрестано одлазила у храм и замолила за благослов да се вратим и останем дуже. Благослов сам добила. И после неког времена поново сам дошла у Печоре и остала тамо годину и по дана.
Живели сте као поклоница?
Да, као поклоница. Живела сам у граду и вршила разна послушања у манастиру. Наравно, Печоре су, нарочито у то време када је било мало манастира, имале огроман значај за Русију. И никада нећу заборавити ту годину која је све променила у мом животу. Управо тамо сам донела одлуку да примим монаштво.
А шта је највише утицало на ту одлуку? Јер човеку који долази из протестантске средине идеја монаштва обично није блиска.
Када си окружен монасима, монаштво се доживљава као нешто природно. У Америци је монаштво нешто егзотично, а нарочито је било у то време; такав аскетизам толико се разликује од нашег уобичајеног начина живота да је тешко о томе уопште и помислити. Али када живиш међу људима који на то гледају као на нешто сасвим природно, и ти почињеш тако да гледаш. Нисам желела да се враћам у свет. Зато сам и одлучила да пођем у манастир. Монашки постриг, међутим, примила сам већ у Америци. Вратила сам се у Америку и прву годину живела на Аљасци.
У Русији сам живела у време кризе и видела празне рафове у продавницама. И да нисам одлазила на манастирску трпезу, не бих имала шта да једем. Аскетски монашки живот на Аљасци чинио ми се готово раскошним, јер сам се током те године у Русији навикла на много строжији аскетски живот него што је био у манастиру у Америци. То је било време када су сви Руси били аскете — силом прилика.
Фото: у манастиру Светог Германа Аљаског, Платина, Северна Калифорнија
А када сте донели одлуку да још једном дођете у Русију, овога пута заувек?
Све се одвијало постепено. Све монахиње и монаси у нашем манастиру били су обраћени Американци; једино је игуман био Рус. Отац Серафим (Роуз), на чију се духовну традицију ослањао наш манастир, започео је издавачку делатност. Тако је то био мисионарски манастир. Треба одати признање тим људима: пре њих је књига о Православљу на енглеском језику било изузетно мало. А и оне које су постојале било је тешко пронаћи, а језик им је био помало… не сасвим амерички. Братство преподобног Германа Аљаског почело је да издаје књиге у много већем обиму, као и часопис „Православна реч“.
Тај часопис ми је био веома важан у време мог обраћења. Са нестрпљењем сам очекивала сваки нови број. Била је то посебна радост — доћи кући с посла и у поштанском сандучету пронаћи „Православну реч“. Одмах бих се бацила на читање и прочитала га од корице до корице.
И тако, пошто сам знала руски језик, а уз то сам студирала енглеску филологију и новинарство, у манастиру су ми као послушање поверили превођење. Због тога сам се вратила у Калифорнију и почели смо да радимо са текстовима. Али, наравно, поред превођења било је и посуђа, и чишћења, и богослужења, и појања за певницом, и свега осталог што једна монахиња треба да ради. А у слободно време требало је и преводити текстове.
Чак и за време монашког пострига, када по традицији треба три дана провести у храму у молитви, рекли су ми: „Извини, али треба да се уреди текст једне књиге коју хитно морамо да довршимо.“ Тако сам три дана седела у храму и уређивала текст. Било је то житије преподобног Макарија Оптинског.
Потом се појавило још једно послушање: слали су ме у Русију да овде купујем богослужбене предмете, одежде и друго. Када се све прерачуна у доларе, овде је то било веома јефтино. Чак и уз трошкове путовања, исплатило се доћи и набављати за црквене продавнице иконе, крстиће, богослужбене предмете. У Русији сам се срела са људима које сам раније упознала у Печорама. Један од њих био је монах Сретењског манастира. Преко њега су ме замолили да преведем једну књигу — писма оца Јована (Крестијанкина); наш женски скит издао је књигу у Америци. Затим су ме молили и за друге преводе.
Постепено сам почела више да боравим у Русији него у Америци, и тада су ми већ понудили да радим на православном сајту на енглеском језику. Замолила сам за благослов свог епископа и манастирску управу. Рекли су: „Добро, идите.“ И ето, од тада сам овде.
И сада сте задужени за енглеску верзију сајта „Православие.Ru“?
Да. Трудимо се да преводимо, између осталог, и емисије „Мој пут ка Богу“. Оне су код нас веома популарне и многи се за њих интересују. Тако се догодило да нас је један емигрант који живи у Канади замолио да му дамо могућност да нешто преводи за наш сајт. Он је, по свему судећи, пореклом из Средње Азије, јер му је име Талиб, а крштено име Павле. Молимо све да се моле за њега. Управо он преводи ове емисије — и преводи их успешно. Заиста му то веома добро полази за руком.
Желимо да људима омогућимо да више читају о православној вери на енглеском језику. Интернет је веома значајна појава. Човек у било ком делу света може, ако има приступ интернету, да уђе на наш сајт. А пошто је енглески данас толико распрострањен језик да је постао, као некада грчки у древном свету, језик опште комуникације, наш сајт може да чита веома велики број људи.
Не само у Америци, већ и у другим земљама.
Да. На пример, у Индији има веома много људи који говоре енглески. Ми чак објављујемо на сајту и прилоге православних хришћана из Индије. Такође и из Пакистана.
Фото: скит Блажене Ксеније Петерсбургске, Вајлдвуд. Са епископима Лонгином (Крком) и Јованом (Вранишковским)
По вашем мишљењу, да ли је Православље данас боље познато у Америци? Да ли се ситуација променила или је оно и даље за многе непознаница?
Мислим да за многе оно још увек није откривено, али се та препрека ипак постепено руши, јер се читаве групе у Сједињеним Државама пробраћају у Православље. Постоји велика група евангелиста који су примили Православље.
Неретко се догађа да се пеобраћају читаве парохије, ако неки пастор, који истински тражи Христа, пронађе Њега у православној вери. Тако је већ веома много Американаца постало православно, иако немају ни грчке, ни источне, ни словенске корене. Некада је Православље у Америци било искључиво етничка појава, присутна међу емигрантима из православних народа, а данас се та ситуација променила. Али то не значи да етнички фактор више не постоји и да није важан за Американце.
Ако је неко носилац Православља, њега посматрају: како живи, шта ради? Ако је неко одрастао у Православљу, ако је за њега оно природан начин живота, а не нешто вештачко и на силу стечено, онда је његов пример изузетно важан. И ту је, бар за мене, огромна улога Руске заграничне цркве, јер у њој још увек има људи који су васпитавани у традиционално православном окружењу, који су познавали светитеље. Постоје свештеници код којих су многе генерације предака биле свештеници — и то је такође веома важно. Чак је и само посматрање њиховог начина живота значајно.
Наравно, важна је и улога православних Грка, којих у Америци има изузетно много. Али они су тамо дошли из другачијих разлога — бежали су од сиромаштва у потрази за бољим животом. Зато су прошли кроз период у коме нису желели да се разликују од осталих Американаца.
Вероватно је због тога данас значајан број америчких Грка слабо повезан са Православљем?
Њима је пре свега важно то што су Грци. А Православље је за њих само део етничког идентитета. Али често се догађа да Грци, може се рећи, доживе тренутак истинског обраћења и постану веома верујући људи. И када се то догоди, онда је то, наравно, веома висок пример који свима нама помаже. Но, нажалост, то се не односи на све оне који су одрастали у грчком Православљу.
Постоје грчке парохије у којима половину верника чине они који нису Грци. На пример, у Даласу постоји огромна грчка саборна црква. Половина парохијана су Американци — и то Тексашани. А то су посебни људи. То су пионири, каубоји… То је такозвани „Bible Belt“— „Библијски појас“, како називају јужне државе, где има веома много хришћана и где је хришћанство важан део живота. Тамо се на човека који не иде бар у неку цркву већ помало гледа са подозрењем.
Тамо има веома побожних људи — на свој начин побожних: баптиста, припадника Епископалне цркве (то је америчка варијанта англиканства). Када су у тим заједницама почеле да се уводе разне новотарије, као што је, на пример, женско свештенство, они су се удаљили од своје деноминације и почели да траже нешто традиционалније. Веома многи њих нашли су своје место у Православној Цркви.
Дај Боже да и други људи који живе у неправославним земљама такође пронађу своје место у њој. Хвала вам пуно, мати, на вашем сведочењу. Желим вам Божију помоћ у вашим духовном подвигу и труду.
Извор и фото: Православие.ру, 19. новембар 2015. године, превод са руског: редакција портала „Живот Цркве“
Насловна фото: монахиња Корнилија Рис, Скит Блажене Ксеније Петерсбургске, Вајлдвуд, Калифорнија, 2006.
