Биће потребна столећа борбе и надљудских напора да се превазиђе хеленизам, да буде ослобођен од својих природних стега, својих етничких и културних ограничења, пре него што постане универзални облик хришћанске истине.
Владимир Лоски, Визија Бога
Стара култура је доказала да је довољно витална да не дозволи да дође до њеног унутарњег преображаја… Хришћани су доказали да је могуће да културни процес буде усмерен у другом правцу, а да се не падне у прекултурно стање, да се културна нит преобликује у нови дух. Исти процес, који је био на разне начине описан као хеленизација хришћанства, може се изложити као христијанизација хеленизма.
Георгије Флоровски, Вера и култура
Ст. Владимир Квотерли 4, 1-2 (1955-56)
Цар Константин (324-337) је окончао конфронтацију између хришћанства и Римске империје. Он је напустио стару престоницу и преместио центар политичког и културног живота из културног света, како се то тада сматрало, на остатке једног древног грчког града на обали Босфора – Бизантиума. Константинопољ је званично назван Нови Рим, и остао је престоница царства, које се и даље називало римско, више од једанаест векова, све до пада под Турке 1453. год.
После нестанка старих хришћанских центара у Египту, Палестини и Сирији, Константинопољ је неоспорно постао центар источног хришћанства. Његови епископи су узели титулу васељенски патријарх. Византијски мисионари су обратили у хришћанску веру огромне територије на Балкану, у огромним источно европским низијама и на Кавказу. У ствари, Нови Рим је постао колевка цивилизације за средњи исток и источну Европу, исто као што је то био Стари Рим за латински запад.
Циљ ове књиге је да опише категорије богословске мисли, како се она формирала у оквиру византијске хришћанске цивилизације, њеног философског живота, њене литургије и уметности, и како се упорно одржала у савременом источном православљу.
Централна тема, или интуиција византијског богословља је да човекова природа није статична, затворена, аутономна суштина, него динамична реалност одређена у самој својој бити својим односом према Богу. Овај однос је виђен као процес уздизања и као заједничарство – човек створен по слици Божијој је позван да оствари божанску сличност, његов однос према Богу је и датост и задатак, непосредни доживљај и очекивање још веће визије, коју треба постићи у слободном напору љубави. Динамизам византијске антропологије лако може да се супростави статичким категоријама природе и благодати, које су доминирале мишљу пост-аугустиновског западног хришћанства. Тај динамизам може да буде веома важан извор података и у савременом богословском трагању новог поимања човека.
Византија, као култура и цивилизација, одавно је већ умрла. Међутим, квалитет њеног утицаја на историјски развој људског друштва, још увек представља отворено питање. Од времена Гибона (Gibbon) историчари наводе као њене главне недостатке, социјални имобилизам, недостатак стваралаштва на пољу науке и технологије и сакрализован поглед на државу. Међутим, ова књига има циљ да докаже да је Византија дала реалан и трајан допринос историји човечанства на пољу религијске мисли. Непрестана привлачност византијске уметности и необичност да је источно хришћанство преживело најдраматичније социјалне промене, представљају очигледни знак да је Византија заиста открила нешто фундаментално истинито о човековој природи и њеном односу према Богу.
Да би изразили овај богоцентрични поглед на човека – толико сродан савременим покушајима да се изради богоцентрична антропологија – византијски богослови су се служили грчком философијом, нарочито учењем о theosis или о обожењу. У прошлом веку је Адолф Харнак дао оштар суд о хеленизованом хришћанству грчких светих Отаца, али он данас нема много присталица. Неопходна нужност да се преформулише хришћанска вера и да се о њој поново размисли у светлу измењених културних образаца, нашироко је призната, а напор грчких светих Отаца да хришћанство формулишу у категоријама хеленизма, може једино да буде посматран као легитиман. Византијско богословље, у ствари, као што је то схватао Лоски, није било ништа друго него непрекидни напор и борба да се изрази традиција Цркве у живим категоријама грчке мисли, тако, да би хеленизам могао да буде преобраћен Христу.
Имамо право да се запитамо да ли је овај напор био успешан, али је немогуће одрицати да је он био оправдан у својој основној намери. Ова књига покушава да опише главне историјске токове византијског богословља, увек их повезујући са њиховом главном темом и, у другом делу, покушава да покаже, у систематизованијем облику, да резултати византијске богословске мисли могу такође да се посматрају као синтеза. Није наша намера да се само опише идеја обожења и њен развој у грчкој богословској мисли, (многобројне техничке студије постоје о томе проблему) него да се и проанализира целокупан историјски развој богословских идеја у Византији, што се тиче односа Бог – човек.
Било да се неко удубљује у тринитарну и христолошку догму или проучава еклисиологију и учење о светим тајнама, главни ток византијског богословља открива му исту визију човека, позваног не само да позна Бога, да учествује у Његовом животу, да буде спасен неком спољашњом Божијом акцијом, рационалним сазнањем предложених истина, него да и сам постане Бог. И ово theosis човека у византијском богословљу се радикално разликује од неоплатоничарског обраћања безличном Богу: то је нови израз новозаветног живота у Христу и у заједничарсту Духа Светог.
