Кад мину месец жут за косама,
Тада с небеских црних ледина
Као кап паде та реч једина:
Тад појмих шта је моја осама. . .
И појмих, као отет чарима,
Шта значи страх мој међу стварима.
Развије јутро као пламене,
Хиљаду белих крила по мору,
А светлом земљом проспе знамене,
И речи свуд по белом мрамору.
Тад су, пред тајном што је морила,
Сва уста ствари проговорила.
Творче, кроз олуј и кроз ћутање,
Слушам све твоје сјајне гласове;
А чекам кад све минеш путање
Пољем кроз наше светле класове,
Крај пута к мени атому скривеном,
Да приђеш у те часове:
И ословиш ме правим именом.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
prelepapoezija.com
