Отац Рафаил:
Да ли разумете зашто кажем да је Филокалија (Добротољубље) једина достојна да се назове ‘култура’? То је оно што је заиста достојно да култивишемо, да негујемо. Све остало завршава са гробом… У Енглеској, зидар, је много година радио у манастиру Есекс , веома једноставан човек, али велике душе. Испричао нам је да је једног дана један његов млади радник тежио ка већим висинама и да заради више новца, као што и млади уопште желе. Овај веома паметан и активан дечак каже:
„Боб, могао би да зарадиш много више новца уместо да будеш обичан зидар.“
Зидар одговара:
„А шта би тиме добио? Нећу да будем најбогатији човек на гробљу!“
Свака култура се завршава гробом…Хоћеш да будеш најкултурнији човек на гробљу?
Најпознатији?
Најбогатији?
„Најважнији“ на гробљу?
Човек пролази кроз смрт из које више не може да се врати у материцу своје мајке да настави свој живот ако би то желео.
На неки начин, зашто он то не би желео?
Било нам је добро тамо, храњени смо за џабе, нисмо плаћали кирију и нисмо имали никакве бриге.
Нисмо морали да пролазимо кроз тензије искушења.
Зашто нисмо остали тамо?
Да смо остали тамо и мајка би умрла, а сигурно бисмо умрли и ми.
Иста ствар се дешава када се људско размишљање и живљење ‘нефилокализује’.
Мислим, када људски ум остане на овом свету, то се завршава са гробом и гробљем.
Нешто умире у том човеку…
И Црква, мајка која нас носи у вечност, умире у нама, у извесној мери и облику.“
Превела редакција Чудо
