Свети апостол Павле нарочито то истиче да је Господ наш прошао целим путем нашега живота, од почетка до краја, и да је у свему био кушан на целом свом овоземаљском животу, док је пребивао међу нама људима, обучен у људску природу и у људско тело. У том нашем животном путу, ходио, светлио својим животом, чудеса славна и велика творио, поистоветио се потпуно са својим створењима, постао једнак нама и један од нас. Али, за разлику од нас, у свему је Он био успешан, савршен и беспрекоран. Он је овај наш пут животни којим ми идемо прошао без греха. Као што каже јеванђелист Јован: ,,У њему не беше греха и превара се не нађе у устима његовим“. И баш зато је Христос и дошао да прође тај пут да ми овај наш животни пут увек идемо са Њиме, да га увек са собом имамо као свога водитеља, успешног и победоносног и да тако и ми идемо овим путем животним и да се превише не ослањамо на себе већ на нашег Спаситеља и Искупитеља Христа, да би се наш живот такође заврши победом кроз Христа. Као што је Он васкрсао из мртвих, славом и силом Очевом, тако да и ми васкрсавамо из свих наших смрти, славом и силом Христовом, и онда ћемо моћи Њега опет сусрести, када Он поново дође у слави Оца Свога Небескога.
Господ намерно подсећа своје следбенике, посебно своје Апостоле, али и све нас данас, на ту завршницу која је у томе да ће Он поново доћи али као Победник, Победитељ, у слави Оца Небескога. И не сам него окружен Светим анђелима, Светитељима, свима својим угодницима, чији је труд такође награђен и који су прослављени, а међу којима ће бити и многи из рода нашега, и из свих других народа који су му угодили својим Богоугодним животима. И онда ће сви имати прилику, на крају времена, при свршетку века, да виде тај чудесни догађај и желеће сви да буду у близини Христовој, да буду причасници те радости вечне, те светлости вечне, те славе и љубави Божије. То је оно што нама даје снагу да у сваком времену, у свима тешкоћама можемо корачати напред.
Има нешто чега нарочито треба да се подсећамо из дана у дан. Господ наш Христос прошао је нашим путем из љубави према нама, из апсолутне и бескрајне љубави према човеку, јер нико толико јако не воли човека, колико га воли његов Творац Бог. Такође и ми, само из љубави, бићемо у стању да се одрекнемо себе, својих ограничења и својих привезаности за слабости, за грехе, за сласти овога света и да пођемо за Христом пуним срцем, предавајући се вољи Божијој, способни и кадри да се из љубави жртвујемо за друге, не тражећи за то никакву славу и хвалу. Само ако будемо имали исту такву љубав, љубав која је истински спремна на жртву, на путу смо Христовом и ходимо стазама којима је прошао наш Спаситељ. Само се из љубави чине велики кораци и велика славна дела.
Само ко воли тај је у стању да се одриче саможивости, себељубља, сваке себичности, и да чини нешто добро за другога, да буде следбеник и поборник сваке врлине. Баш тако као што је Господ наш из љубави жртвовао себе, и принео себе и страдао ради нас. А Крст је ту пред нама, као подсетник и као позив да идемо путем љубави, путем страдања и одрицања, свога ега и свога себољубља. Христовом стазом идући смирено и спокојно и као гаранција да ћемо тако достићи том крајњем циљу, ослобођењу од сваког греха, сваке слабости, и ући са Господом, кога волимо, у Живот вечни у коме су и сви други које љубимо.
