A најпосле будите сви сложни, жалостиви, братољубиви, милостиви, понизни. (1. Петрова 3,8)
Каква само велика потреба постоји за неговањем нежности и благости! Нико не треба да се стиди да покаже дух благости и саосећања према онима који греше, и онима који верују и који су убеђени да никада не греше, а нипошто нису без кривице и греха пред Богом, јер сваки је човек у греху рођен, по речи псалмопојца „Гле у безакоњу би зачет, и у греху ме роди мати моја“ (пс.50). Нико не треба да мисли да је исказивање саосећајности нешто чега се треба крити и срамити. Јер је Господ милостив и сажаљив, и тугује због људских зала.
Када наиђе криза у животу било ког човека, а други покуша да му да савет, тај савет и порука имаће само онолику тежину и добар утицај колико то допуштају пример и дух саветника, који саветује и теши рањену душу. Доследан живот, откривање искреног, Христоликог занимања за душу у опасности, учиниће савет делотворнијом у смислу убедљивости и враћања изгубљене и рањене душе на Божије стазе. Они који журе да коре друге и говоре речи које секу и повређују већ рањену душу, обављају сотонин посао и раде с принцем таме.
Нека се искушаване и намучене душе сете да је Господ тај који ће их спасти од смрти кад на њих дође искушење. Нека се душе на које долази укор и прекор сете речи Христових, да „ја које год љубим оне карам и поучавам” (Откривење 3,19).
Прави Христов пастир, прожет Христовим Духом, мотриће на душе као онај који мора поднети рачун своме господару. Христови захтеви су пред нама и ми смо дужни да схватимо своју дужност и извршавамо је у страху Божијем, пазећи на Његову славу и не показујући се невернима. Немојмо неговати ниједну помисао о самима себи, како смо велики или како смо бити, морамо бити саобраћајни знаци, који душе упућују на Христа, и вежу за Христа а не за себе саме. Говорите, и не бојте се. Говорите срца пуног благости и љубави према душама, опомињите, корите и преклињите.
Никада не престајте да се трудите за спас душа, све док постоји и најмањи трачак наде. О, тада будите опрезни и одените их у љубав и благост Исусову. Смекшајте сваки говор љубављу и саосећањем. Како се опходите према другима и како им судите, тако ће и Господ судити вама и опходити се према вама. Нека човек који тврди да је Христов спроводи у дело Христову науку, која нам је остављена у светом Јеванђељу. Ако је приморан да некога повреди, нека као своју обавезу осети дужност да исцели. Истину је увек нужно изговарати с љубављу, с Христовим Духом који пребива у душама нашим, јер Истина може бит мач који може убити душу или мелем који ју може излечити, а све то зависи из које је побуде изговорена и изречена. Али никад не заборавимо речи апостола Павла да смо ми јаки дужни слабости слабих носити..
Христос се роди!
Јеромонах Никита (Вулић)
