Краљевић Марко између мита и историје
Српска народна поезија обилује митолошким елементима и често се у њој могу пронаћи елементи хиперболе, односно преувеличавања а који су везани за одређене личности и/или појаве.
Једна од личности о којој се, у епској поезији најчешће говори уз коришћење хиперболе је свакако Краљeвић Марко.
Међутим, врло је важно разлучити историјску личност Марка Мрњавчевића од личности Краљевића Марка као јунака народних песама, предања и легенди.
Краљевић Марко као историјска личност
Марко Мрњавчевић односно, Краљевић Марко, био је син Јевросиме Мрњавчевић, односно, жене која је у народној поезији упамћена као мајка Јевросима,оличење женске мудрости и доброте, а приказана је као умна жена из народа.
И ту долази до првог размимоилажења између историје и предања. Иако прецизинијх података о тачном пореклу Јевросиме/Јелене Мрњавчевић нема, зна се да су и она и Вукашин Мрњавчевић били великашког порекла.
Интересантно је откриће Марка Алексића, који у књизи „Марко Краљевић– човек који је постао легенда“ доноси сасвим ново виђење једног од највољенијих српских јунака.
Кроз призму средњовековног живота видимо Краљевића Марка, односно Марка Мрњавчевића који је са браћом Дмитром, Андријасом, кога је народна песма препознала као Андријаша, Иванишем и сестром Оливером, водио узоран живот прворођеног племића на двору у Прилепу.
Рођен готово у исто време када и наследник престола Урош, назван Нејаки због слабог здравља, Марко је у име цара путовао у Дубровник обављајући важне државне послове.
Када је Душан изненада умро, великашке породице брзо су свргле са престола Уроша и Мрњавчевићи су изашли на историјску сцену заједно са Османлијама.
И тада долази до огромног преокрета у животу младог племића. Марко као наследник Вукашина Мрњавчевића и даље постоји, и и даље је он један од последњих живих сведока велелепног чина крунисања Цара Душана Силног, али, народ је поробљен, Маричка битка је донела пропаст српској властели, и тај ће пораз остати једна од најболнијих рана на души народа.
- године Марко је крунисан титулом „младог краља“ што је подразумевало могућност да наследи Уроша на српском престолу, уколико цар не буде имао мушких наследника.
Историјски, преокрет у животу „младог краља“, недвосмислено је настао након битке код реке Марице, 26. септембра 1371. године, пошто су у великој борби Турци сурово поразили српску војску, а животе изгубили и краљ Вукашин и његов брат, деспот Јован Угљеша Мрњавчевић.
После Маричке битке, Марко Мрњавчевић је и формално, уместо свог оца, постао сувладар цара Стефана Уроша Нејаког и у том статусу је био до цареве смрти (2. децембра 1371. године), а после тога и једини законити владар.
Српски великаши нису благонаклоно гледали на преузимање свеукупне власти од стране „младог краља“, нити су желели да га признају за врховног господара.
Оставши без значајног дела војске која је изгинула у борби са Турцима, почео је да губи делове територија (градови – Призрен, Скопље, Пећ, Приштина, Охрид), Марко није имао избора и постао је турски (султанов) вазал. Столовао је територијом на којој је највећи град био Прилеп, а власт је, суштински, делио са мајком и средњим братом Андријашом. Марко Мрњавчевић је до краја свог живота остао у вазалном односу према Султану.
Као такав, морао је учествовати у борбама против Срба. Међутим, интересантно је да не постоје поуздани историјски докази о његовом учешћу у боју на Косову, иако су територије којима је господарио биле најближи пут ка Газиместану. Иако је на власти провео укупно 35 година, од чега као самостални владар 25 година, ни он, ни остале српске велможе из друге половине четрнаестог века, нису били довољно моћни да уједине све српске земље под својом влашћу.
Најмоћнији је, свакако, био кнез Лазар Хребељановић, господар Поморавља.
Моћне су, поред Мрњавчевића, биле и породице Балшић, Драгаш, Бранковићи, Радослав Хлапен и Твртко Први, краљ Срба из Босне.
Управо кнез Лазар Хребељановић, ожењен принцезом из рода Немањића, повео је српску војску у централну битку коју су Срби војевали у средњем веку – 28. јуна 1389. године, на Газиместану су погинули поглавари обе војске – кнез Лазар и султан Мурат, а Србија кренула пут вазалства од Турске царевине и петовековног ропства. 1395. године Турци су повели војску на територију Влашке, против њеног владара Мирче Првог, како би га казниле за честе упаде на турске поседе.
У саставу турске војске учествовали су и вазали: краљ Марко Мрњавчевић, деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара и Константин Драгаш.
По запису Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара, који се и сам борио на Ровинама, Марко је изговорио ове речи: “Молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату”.
И тада нестаје Марко Мрњавчевић као историјска личност, а настаје Краљевић Марко – јунак народних песама и предања.
Марко Краљевић као јунак народних песама и предања
Многи историчари и теоретичари књижевности тражили су одговор на питање : „Зашто је баш Краљевић Марко изабран за највећег јунака?
Одговор је дао историчар Владимир Дворниковић у својој књизи, рекавши да је : “Краљевић Марко јунак у покореном Србину.“
У њега је унета свака кап крви поробљене раје.
Свака жеља за осветом према освајачу који је био без милости, она љубав, онај “ашк” по турском, која је надживела све векове ропства.
Народ је стварном Марку само додао наду да ће једнога дана повратити своју слободу.
А у таквом Марку било је оног “материјала” за стварање легенде. Иако је, према вазалској обавези, штитио султана од одметнутих турских акинџија који су харачили за свој рачун, народ је у овоме видео да српски ратник штити и њих, гоњен управо витешким васпитањем и одгојем који је имао.
Вазалски положај оживео је у њему оно архајско и паганско: био је преке нарави, пустахија љутит и бесан, кафански кабадахија склон пићу и женама, све оно што је постојало и у еповима о келтском јунаку Беовулфу или у „Илијади“ као део приче о највећем јунаку античког доба Ахилу.
Како би рекао Марко Алексић, имао је социјални комфор сажет у народној изреци “може ми се”.
Са друге стране, витештво му је налагало да буде праведан и племенит, поштује оца и мајку, а највише “књиге староставне”, односно закон, да помаже слабије и развије моменат “чојства”, човечности – да заштити друге од себе, што ће се касније наћи у делима Марка Миљанова.
Да би трајао што дуже, народ је Марку дао да живи триста година, да има свога крилатог коња, оружје и натприродну снагу које су му дале виле посестриме.
Његов коњ Шарац, “давор Шаро, давор добро моје”, прескаче девет планина, уме да говори и пије вино, а Марко “пола пије, пола Шарцу даје”. Маркова је и “сабља са очима”, као и буздован, са којима излази на двобоје са Мусом Кесеџијом, Мином од Костура, црним Арапином, али и са хришћанима као што је Љутица Богдан.
Признавао је противникову снагу, па занавек остају стихови када је позвао вилу Равијојлу да му помогне да победи Мусу Кесеџију: “Јао мене до бога милога, гђе погубих од себе бољега!”
Укидао је свадбарине, орао царске друмове, помагао сиротињу, пио вино на Рамазан, јер га је било срамота од Турака да “ја пијем, а они гледају”.
Историја не може са сигурношћу да каже где му је гроб. Према народној песми, Марко је, сазнавши од виле да ће умрети, погубио Шарца да га Турци не јашу, сабљу и копље поломио, а топуз бацио у Урвину планину.
Пронашао га је светогорски монах Васо, који га је однео у Вилиндар, како наса епика назива Хиландар, опевао га и сахранио без обележја, “да се Марку душмани не свете”.
Краљевић Марко виђен очима страних путописаца и књижевника
Краљевић Марко није запажен само као јунак српске митологије и предања. Многи светски путописци, књижевници и историчари бавили су се личношћу Краљевића Марка.
Подсмех, лукавство, у комбинацији са војном вештином, опчинили су не само његов народ, већ и странце.
Чувене енглеске списатељице и хуманитарке, Мис Паулина Ирби и Мис Џорџина Мјуир Макензи, нашле су се у XIX веку на Балкану, у Прилепу.
За ове даме, иначе врсне познаваоце српске историје фигура Краљевића Марка била је од огромног значаја, јер су разумеле контекст времена у коме је живео и специфичност тренутка у коме се налазио као представник поробљеног народа.
Зато се оне у својим рукописима нису слагале са тумачењима лика и дела које су давали тадашњи српски на Западу школовани историчари, који су Краљевић Марка приказивали као слепо послушног вазала.
Слагале су са мишљењем народа и преносиле мишљење „обичних људи“ : „“Они не могу да пореку то, не могу да га извине, али погледају на то више као на неки зао удес, него на кривицу”, писале су о осећањима “простог српског народа”.
А говорећи о новим књижевницима, “изданцима и сувише учене школе у Германији”, мис Ирби и Макензи запазиле су да ови писци “показаше како наумише да не даду да ‘погрешке пучкога јунака’ леже с толиким поштовањем у магли завијене”. У једној позоришној представи у тадашњем Београду, неко је Марка приказао у тако злом светлу да, према казивању Енглескиња, “хладан лед паде на скупљени свет”.
Настало је ћутање, а “тада просто једно срце не могаше више себи одолети, па готово загушујући се јецањем, један сељак викну, „Марко није издајица!“.
Мис Паулина Ирби заљубила се у Србију и српски народ, остала је на Балкану, иза ње је остало много изузетних хуманитарних подвига, а Иво Андрић ју је описивао као најплеменитију Енглескињу.
Умрла је 1911. године а Срби су јој се одужили тиме што једна улица у Београду носи њено име.
Велики амерички слависта, Кларенс Менинг написао је 1932.године књигу посвећену Краљевићу Марку под називом „Краљ Марко : српски херој“.
И велика француска књижевница и прва жена академик француске академије наука, Маргерит Јурсенар, написала је чувене „Хадријанове мемоаре“ али и причу о Краљевићу Марку, који одолева страшним мукама, непрекидно контролишући своје тело да издржи, све док се пред њим не појави лепа Ајша.
Овде видимо и препознајемо преклапање мотива са мотивима епске народне песме хајдучког циклуса– „Мали Радојица“. Да ли је славна књижевница прочитала песму па одлучила да на основу ње, у своје приповедање утка бесмртног српског јунака, можемо да нагађамо, али ипак се ова прича по нечему у многоме разликује од великих дела класичне књижевности.
Оно што је најбитније и на шта је Јурсенар ставила акценат је тај мотив Марковог осмеха, кога нема ни у једном од великих дела светске књижевности, нити се среће код јунака тих дела.
„Оно што недостаје Илијади, је Ахилов осмех“ рекла је славна књижевница одговарајући на питање зашто се упркос мучењу осмехује.
Краљевић Марко у делима епске фантастике
Многи савремени писци, и домаћи и страни, баве се епском фантастиком, уплићући у своје приповедање историјске али и епске и фолклорне мотиве.
Тако код Мартина имамо „Игру престола“ која својим мотивима неодољиво подсећа на енглески „Рат Ружа“, односно династичке сукобе Ланкастера и Јоркових, или код Толкина у „Господару прстенова“ где се очитује отворен презир према ери индустријализације прожет митолошким, религијским али и обогаћен личним пишчевим искуствима у Првом светском рату.
То преплитање митолошког и историјског се јавља и код домаћих писаца нарочито у делима Александра Тешића, који је своју трилогију „Косингас“ обогатио са још три књиге посвећене управо Краљевић Марку као највећем јунаку. Из свега што се може сазнати о Марку Мрњавчевићу или Марку Краљевићу, видимо да је реч о човеку који јесте био турски вазал, али, опет, довољно самосвојан, довољно храбар, да се у неким тренуцима његова храброст граничила са лудошћу, јер је имала елементе изазивачког у себи.
Оно што је веома интересатно је гледиште на које се наилази кроз неколико текстова посвећених Марку. А то је, да љубитељима серије „Сулејман Величанствени“ и добрим познаваоцима историје није могла да промакне личност између лика Бали-Бега Малкачоглуа, неустрашивог Султановог ратника, који је подједнако склон кавзи, женама и крчмама и слике која кроз векове прати Краљевића Марка.
И то не чуди, јер, ако неко познаје лик и дело Краљевића Марка то су турски историчари, чак и када сценаристи јунаку промене име.
