У почетку се није знало ко је аутор овог писма-исповести. Каснијом истрагом утврђено је да је писац ових редака подофицир Александар Зацеп
Још ниједан пут у животу нисам говорио са Тобом, али данас желим да Те поздравим.
Ти знаш да су ми од детињства говорили да Те нема. И ја сам, лудак, поверовао.
Творевину Твоју никада нисам сагледао.
И гле, ноћас сам пажљиво посматрао из кратера, што га је направила граната, звездано небо нада мном. Неочекивано сам схватио, дивећи се свемиру, како сурова може бити обмана!
Не знам, Боже, хоћеш ли ми пружити руку, али ја ћу ти рећи и Ти ћеш ме схватити – није ли чудно, да се усред ужаснога ада, изненада, појавила свјетлост и ја сам Те препознао? И осим тога ја немам ништа више да кажем, осим да сам срећан што сам Те упознао.
У поноћ је заказан напад, али, не плашим се: Ти на нас гледаш…..
Сигнална ракета! Шта ћу!? Морам да кренем. Било ми је лијепо са Тобом.
Још желим да Ти кажем да ће, што је Теби свакако познато, битка бити тешка и можда ћу Ти већ ноћас покуцати. Иако ти до овога тренутка нисам био пријатељ, хоћеш ли ми дозволити да уђем, када дођем?
Чини ми се да плачем! Боже мој, Ти видиш, шта се са мном десило – ја сам данас прогледао.
Опрости ми Боже мој, одлазим. И не верујем да ћу се вратити.
Како је чудно, ја се смрти више не бојим!
soulibre.ru
