Сећам се:
мириса мора, разговора са њим…
хлада старе смокве на обали,
топлих зидова далматинске куће од камена
и туге због одласка!
Сећам се:
јединог мајчиног шамара
због педесет пара узетих са креденца.
Сећам се:
Лукса, старог џукца упрегнутог за санке,
и неколико дечака на њима који су викали на њега
да их покрене…
и мене, која их због свега тога плачући молила
да га пусте.
Сећам се:
Радице, гастарбајтерке, управо стигле из Немачке,
која нас вози у најновијем „јагуару“ дуж улице,
а ми пресрећни, као да смо били до Марса и назад!
Сећам се:
лажног огласа који смо окачили на све
старе, смоласте бандере у улици, са текстом
„Издаје се стан за младе, брачне другове…
Повољно…Број телефона…“
И озарености једног упецаног пара
који се хитро упутио на крај улице
до телефонске говорнице.
Сећам се:
наших искревељених лица
залепљених на стакло говорнице не би ли
уживали у исходу наше игре…
Сећам се:
широких леђа мога оца
топлих дланова моје мајке
оправданих батина
мириса пећи на нафту
босих ногу
краставих колена
купалишта на Сави
врелих мекика
скакања у муљ…
Сећам се:
припитомљене лисице
и њеног крзна разапетог на зиду течине куће
и наше, дечје освете због тога,
јер опрљено крзно није више ништа вредело!
Сећам се:
детиње среће
једноставног живота
чежње
и бола због ње.
Сада се сетим свега
док гледам уснуло лице моје мајке
и трудим се, тако се трудим да то сећање урежем
дубоко у мом срцу,
док се њен живот полако гаси..
