Само се мали човјек може ограничити на зло, док је великом мала и Васиона. О томе је проповиједао Св. Владика Николај. Блажене успомене Патријарх српски Павле иде и корак даље па ће рећи да, под цијену биолошког небића и нестанка, идеја да смо по злу велики и важни, ни у простору нестварног не смије да постоји. Саме синтагме које се у страшним и тешким временима изроде као пароле, као што је наше вријеме, по себи су упитног поријекла. Тек нпр. после 50 година смо сазнали да је парола: „Боље рат него пакт, боље гроб него роб“ страног поријекла. Вријеме је најбољи судија.
На факултету моји предивни професори, који су живо памтили Св. Јустина Новог, препричавали су нам цитат у коме он повлачи радикалан теолошки рез и каже: „Не вјерујем у Бога који није био у тијелу! Како он може знати како је мени?“ Па ће рећи, Господ Исус Христос је заиста био избјеглица, био тужан за пријатељем, бивао гладан, уплашен и све осим гријеха са нама дијелио. Нови Савез Бога и човјека у Христу, у Његовом Еванђељу, у језику Отаца, у пракси и историји смо осјетили сви на неки начин. Ми, православни Срби Сарајева, то смо доживјели без изузетка. Многи народи и покрети су свој нестанак или опстанак компензовали. Чак су и шпански анархисти и антифашисти, пребјегли у Француску у разне покрете дисидентства и револуција, уновчили своје поратне „идеале и идеје“ у банкама (нпр. Луције Уртубије). Међутим, један мали народ, кога је у 20. вијеку газила туђинска чизма 3 пута, бира Царство небеско – своју вјеру. Тако је било Србима сарајевског поља, под опсадама и смрћу као свакодневицом, на свом прагу. Боле ријечи и фалсификовања над људским животима. Рат нам је овдје промијенио животе. На наплату је дошао нестанак дјеце, мајки, очева, живота којих би било међу нама. Треба ипак поред свега тога испунити завјет Господњи, а ако то чинимо, испунимо и научимо људе, блажени смо.
Наше вријеме је, дакле, једно наслеђе духовних и егзистенцијалних дистопија из деценија и деценија конгломерата различитих криза. Сад то наслеђе треба преобразити у светолазаревске и принциповске бедеме и темеље. Преображење личности, полетност и преокрет углавном је одлика младости. Такви духовни полети својствени су искључиво њој. Но, треба бити обазрив када се младом човјеку приступа и како се са њим поступа. Лош је однос према омладини. Један несмотрен духовник нашег доба, када му је ученик дошао после неког времена да затражи благослов и поуку, одговорио му је само преко посредника: „Колико кошта твоја аутобуска карта назад до куће.“ Тако се од понекад од старијих и власних људи учи важна животна лекција млађима, корисно наравоученије старе пословице: „Нико се није прославио без добрих дијела, а многи су се прославили без лијепих ријечи.“ Апостол Павле упозорава: „И ви очеви не раздражујте своју дјецу, него их одгајајте у Господњој науци и опомени.“ (Еф 6,4).
У свијету дезинформација, политичког синкретизма и декаденцији морала на свим меридијанима, једино нам остаје вјера у Бога и нада у младе снаге. Многи ће навести, чак и из сна и бунила, да је младост „нашег поднебља“ (као да немамо име нити станишта) опустошена и да егзистира негдје у западној Европи и како „немају живот“. Отимају унапријед право на живот. Занимљиво је, рецимо, како крилатицу „наши простори“ најчешће користе они који нису протјерани или су глувонијемо посматрали нестанак свог народа. Дајте шансу младима као што је Христос дао. Окрените се духовном капиталу који је још преостао. Лако се пренебрегне чињеница да је, рецимо, у посрнулом Израилског царству, првог цара Саула наслиједио полетни Давид. Не треба, као што ни наши свети преци нису чинили, оптерећивати се мишљу да ми можемо довести к потпуном познанију и сврси „коначно српско воскресеније“. То је ексклузивно право, процес, моменат и умијеће могућега у Богу.
Чују се неријетко гласови да, на примјеру Босне и Херцеговине, као вјековне и природним границама омеђене земље, овдје живе неки фиктивни идентитети, прастаре традиције и „пречанске индивидуе“. Како сваки тај „с овог простора“ пречанин – беземљаш у Босни машта о својој држави изван свог вјековног и сталног пребивалишта. Нарочито млади Како треба укинути нације. То је бесмисао и фикција која је само наизглед тачна. Аристотел говорећи о Тукидиду и Ксенофону каже како Тукидид износи чињенице тачно али када прочитате његову историју не разумијете зашто се све догодило како је описао. Ксенофон износи чињенице и тачно их наводи али и разумијете зашто се све тако догодило. Тако када чујемо разне медиокритете и квази стручњаке за све, како говоре о Богу, Цркви, социолошким, радним и др. сферама живота, помислите да је то све заиста тако. Уствари побачај и ламент над личним биографијама и искривљеној слици прошлости, на чије подсјећање се јежи сваки дамар нормалним људима који памте догађаје.
Када се крене од тога да је хришћанин свуда „беземљаш“ и избјеглица попут свога Господа Христа, онда до одређене границе постаје имун на празне и бесмислене идеје. Ипак, када оне прерасту у идиотизме који се директно тичу живота, ту нема компромиса. Несхваћена је хришћанска вансебност као посебност, баш као што је Христос био несхваћен као Онај који није од овог свијета. Када остане без дома, када се много пута сели и кући, још смо свјеснији у доживотној припреми и стремљењу за Отаџбином. Тако када нас сумњиче да смо злотвори што смо бранили себе и своје и што смо живи, па данас желимо нормалан живот, знамо одвећ како поступати. Христов слуга, на ма којој земљи живио, истовремено је становник Царства небеског. Изопачен је смисао и несхваћена есхатологија. Господ Исус је рекао: „И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.“ (Мт. 19, 29)
Богочовјек – Господ Исус Христос зна како је нама.
