Дмитриј Орехов је популарни руски писац, новинар, драматург, сценариста
анимираних филмова, аутор књига у више милионском тиражу. Његови
најипознатија дела су дистопијска парабола „Ждралови“, роман „Буда из Бенареса“
и књига о старцима „Oстрво: истинита прича“. У Србији су, поред „Острва…“,
објављене и његове књиге „Руски светитељи и подвижници двадесетог века“ и
„Подвиг царске породице“.
Дмитрије, Ви сте потомак великог руског путника Николаја Николајевича Миклухо –
Маклаја, који је открио свету народе Југоистока Азије, Аустралије и Океаније…
Д.О: Извините, прекинућу вас. Нисам потомак овог знаменитог путника. Директни потомци Николаја Николајевича Миклукхо – Маклаја живе у Аустралији. Што се тиче наше породице, водимо порекло од његовог старијег брата Сергеја Николајевича. Био је мировни судија и поседовао је имање у граду Малин код Kијева. Он је мој чукундеда. Његова супруга Ана Петровна, моја чукунбака, која је потицала из старе
племићке породице Маслових, била је књижевница.
Како је бити потомак познатих предака?
Д.О: То је велика срећа. Ово омогућава да се осврнемо на њих и да будемо мање сујетни. Иако ово друго није увек могуће.
Да ли сте одувек знали да ћете постати писац?
Д.О: Чини ми се да сам од своје шесте године сањао о томе… Али, наравно, нисам могао унапред да знам да ће ми се снови из детињства остварити.
Када сте крштени и да ли сте увек били религиозни? У ком узрасту сте осетили унутрашњу живу везу са Господом?
Д.О: Крштен сам у раном детињству у Украјини, у месту Малин (сада је то Житомирска област). У совјетско време долазили смо тамо због успомене на наше претке. Мој деда, Андреј Дмитријевич Миклухо-Маклај, професор на Лењинградском државном универзитету, био је пријатељ са децом коњушара који је одмах после револуције у својој кући дао уточиште породици бескућника … Чињеница је да су током револуције мој прадеда Дмитриј Сергејевич и моја прабака Серафима Михајловна, последњи власници породичног имања, скоро погинули. Били су принуђени да се крију од разних насилника и били су веома сиромашни. Сам коњушар је био сиромашан, а време опасно, али се није плашио да одведе к себи целу породицу бивших племића. Зими су мој деда и његова браћа имали само по један пар филцаних чизама за све, и било им је веома тешко, али су се сви веома спријатељили са децом овог гостољубивог човека… А средином седамдесетих у Малину је био овакав случај. Тинејџери су ноћу ишли да напасаjу коње, а онда је неко у ватру ставио патрону заосталу из времена Другог светског рата. Од четрнаесторо деце, само једно је било некрштено. Само то дете се и повредило… О овоме се много причало, овај инцидент је оставио снажан утисак на све. Убрзо су сви становници Малина почели да крштавају своју децу, иако је време још увек било потпуно атеистичко. И ја сам подпао под тај талас. Имао сам две године, а крштен сам у кући чика Броника, сина тог коњушара. Свештеника је у кућу позвала прабаба. Потицала је из немачке лутеранске породице, али је увек симпатисала православље. А мој главни водич у свет Цркве био је њен брат, мој прастриц, академик Борис Викторович Раушенбах, познати историчар уметности и творац система управљања на првом свемирском броду, човек који је лансирао Гагарина у свемир и фотографисао другу страну Месеца. Упркос својим немачким коренима, био је прави словенофил и „навијач Цркве“, како је себе називао.
Академик Раушенбах је много утицао на вас?
Д.О: Да, дугујем му много. Први пут ме је Борис Викторович довео у Тројице-Сергијеву лавру 1983. године. Имао сам тада десет година и доживео сам прави шок. Усадио ми је те мисли о којима сам целог живота размишљао, научио ме да волим средњи век, предложио филозофе које треба читати. Генерално, у животу сам срео много познатих људи, али његов утицаj нико није помрачио … Сећам се његове сахране, био је то веома тежак дан за мене, а у исто време … у исто време, сећам се невероватне инспирације. Било је веома чудно. Тада сам се први пут у животу суочио са чињеницом да смрт може бити радост. Као да ни смрћу није изгубио способност да помаже другима. Једном ми је рекао: „Није страшно умрети, установио сам то, да тако кажем, експериментално“. Он је заиста доживео клиничку смрт и видео ходник којим душа лети ка светлости. Његова смрт 2001. била је нова лекција за мене – лекција да смрти заиста нема! Сећам се како је за време опела у московској цркви Светог Николе у Кузњецкој Слободи свештеник рекао: „Погледајте овог човека у ковчегу, он има лик светитеља“.
Отац сте петоро деце. Да ли у вашој породици постоји веза између генерација, нешто што се преноси с генерације на генерацију, што сте добили од родитеља и пренећете на своју децу?
Д.О: Веза између генерација је нешто попут сидреног ланца који не дозвољава да ваш чамац бесмислено јури по таласима. На крају крајева, ако нема јасних породичних оријентира, чак и мали таласи су опасни. Имам срећу да наша породица све ово има, а неке породичне приче се преносе са колена на колено већ неколико векова. Мој прадеда Дмитриј Сергејевич Миклухо – Маклај, радник Географског друштва, умро је од глади 1942. у опкољеном Лењинграду. Пре смрти, он је утрнулом руком уписао низ породичних предања у свој дневник. Надам се да ће и моја деца једног дана све ово ценити.
Рођени сте 1973. Ово је „генерација 90-их“, како је зову у Русији. Нешто слично се десило и у Србији. Али у Русији се ова генерација понекад назива и „изгубљена“. Совјетско детињство, тинејџери током „перестројке“, младост током „транцизиjе у демократију“ – како је све то утицало на вас?
Д.О: Совјетска времена су била дивна, јер детињство све боји златним тоновима. Истина, било је тешко у старијим разредима – атеистичка пропаганда и све те мантре о Лењину коjима су нас учили, растуживале су нас. Нико у то није веровао, али су се сви правили да је потребно… Што се тиче 90-их, то је било страшно време, време обмана, време злочина, време ругања народу… Сада, у зрелости, надам се да се наша земља коначно опоравља.
Имате ли неку омиљену изреку, мисао која вас мотивише и успокоjава?..
Д.О: Цитираћу нашег заједничког хероја, генерала Михаила Милорадовића. Устрељен од побуњеника Каховског на Сенатском тргу, он је узвикнуо: „Срећан сам што не умирем од војничког метка!“ Схватите да Милорадович је и у тренутку смрти нашао чему да се радује – да га је убио Пољак Каховски, а не неко од руских војника са којима је много пута ишао у јуриш!
Да ли постоје књиге које сте више пута читали и којима се враћате? Ако их има шта је то конкретно у њима што вас привлачи?
Д.О: Много волим причу Клајва Стејплса Луиса „Велики развод“. По мом мишљењу, ово је и теолошка расправа и право књижевно ремек-дело. Академик Раушенбах је веома волео Гилберта Кита Честертона и о. Павла Флоренског. Од прастрица сам се заразио љубављу према њима. Оба ова мислиоца су се смејала онима који су тврдили да је средњи век био мрачни неуспех у историји.
Постоји ли историјска личност која вас инспирише?
Д.О: Вероватно је то кнез Владимир Мономах. Ипак он није био само велики владар Русије, већ и један од првих руских писаца. Кад га читате, кожа
вам се просто најежи..
Како знате да ли је неко човек?
Д.О: Када неко оде у смрт због оног у шта верује, као генерал Милорадовић. Такви су били и Београђани, који су мостове бранили живим штитом током америчког
бомбардовања.
Да ли се слажете да је људима тешко да буду срећни? Можда је то, генерално, могуће само за јаке, зреле личности?
Д.О: Потрага за срећом је нешто веома апсурдно… Како је рекао наш писац Короленко, „човек је створен за срећу, али срећа није створена за њега“. Свето писмо нам ништа не говори о срећи. Ако говоримо о „радости и једноставности срца“, „радости“ и „блаженству“, онда је то већ могуће – за оне који раде, помажу ближњима,
живе по Јеванђељу…
Пре почетка модерне, људи су много боље знали шта је блаженство… Које вам је лично позитивне моменте донело време, проведено у карантину у току пандемије? Како то сада посматрате у целини – као казну, као прилику, као нешто друго?
D.O: Захваљујући пандемији, почео сам више да пишем, и то је био позитиван тренутак. Најтужније откриће је било да је, бранећи биолошко и физичко, лако ставити омчу на духовно. У Санкт Петербургу, на Ускрс, полиција није пуштала људе у цркву. Раније се то могло видети само у ужасном сну… Највероватније ће се Антихрист, затварајући цркве, претварати и да је заштитник човечанства од микроба.
Сада бих се осврнули на ваше писање. Наставите следећу реченицу… Особа треба да
постане писац ако…
Д.О:…Ако пристанеш да патиш цео живот касније. Шалим се.
Мислите ли да сваки писац треба да буде „савест нације”?
Д.О: Било би сјајно када би писци били савест нације, као у време Владимира Мономаха. У ствари, управо се то догодило у средњем веку. Узмемо Гросвиту, прву европску књижевницу. Стварала је драме за читање наглас, обрађивала житија светаца. Или узмите светог Кирила Туровског, писца првих прича-парабола на руском, или Дантеа, највећег песника средњег века… Међутим, већ у личности првог песника ренесансе, Петрарке, идеали падаjу: Петрарка очиjука са читататељима, кокетира са њима и велича земаљско… У наше време многе писце карактерише свесно величање зла, лажи и ружноће. Мада, наравно, међу писцима и сада постоје људи велике душе, који се могу назвати „савешћу нације“. Такви су били недавно преминули руски класици Валентин Распућин и Фазил Искандер.
Да ли сте од писаца који се затварају у собу и фанатично пишу у даху? Која је ваша техника?
Д.О: Нажалост, немам кулу од слоноваче у коју бих се затворио и писао. Живим у најобичнијем свету. Имам велику породицу, осим тога живимо на селу. Дакле, осим књижевности, имам много других обавеза.
Да ли вам је потребна самоћа за креативност?
Д.О: Одређени минимум тишине је, наравно, неопходан. Али генерално, усамљеност ме више мучи. Осећам се добро само када је у близини много родбине и пријатеља. Оно што је српске читаоце привукло вама и како су чули за вас, јесу ваше књиге о руским подвижницима и старцима. Неисцрпан извор за писца. Сваки светитељ и старац је другачији и посебан, а опет једнак пред Богом са другим људима, не само са оним из реда светих.
Коjи од стараца jе оставио наjвећи утицаj на Вас?
Д.О: Преосвећени Сергије Радоњешки. Ово је светионик руске историје. Много волим и монаха Серафима Вирицког – живим недалеко од Вирице, а у нашем крају ово је најважнији светац. Што се тиче првих хришћанских светитеља, једном ме је изненадило житије Прова, Тараха и Авива, Киликијских мученика. У овом житију се користе прави протоколи испитивања, читајући их пред очима се поjављује цела
слика њиховог хришћанског подвига. Када су бачени у циркуску арену да их растргну дивље животиње, прво медвед, а потом и лавица, зализали су њихове ране и јурнули на публику. У овом житију има тако невероватних детаља да вам застаје дах.
Обишли сте многе православне светиње. Реците нам која је на Вас оставила најупечатљивији утисак и зашто?
Д.О: Вероватно постоје три таква места. ТројицеСергијева Лавра, где се налази икона Света Тројица Андреја Рубљова и где гори кандило над одром Светог Сергија. Оптина Пустња, центар старчества у Руској Империји. Псковско-Печерски манастир, који се није затворио ни у совјетско време. Али, наравно, има и других светих места у Русији које много волим.
Да ли се слажете са мишљењем нашег великог научника Николе Тесле: „Може ли неко данас сумњати да милиони индивидуа безбројних типова и карактера чине један организам, један ентитет? Док свако има слободу да мисли и делује, спојени смо заједно као звезде на небеском своду, нераскидиво смо повезани. Ове везе се не виде, али их можемо осетити?“
Д.О: Да, наравно, ми смо заиста сви повезани, а за Бога смо сви једнаки, сви смо Његове творевине, свима нам је потребна Његова љубав. Али Теслин цитат има наставак: „Та идеја се вековима проглашавала у виртуозним мудрим учењима религије, можда не као једино средство за обезбеђење мира и хармоније међу
људима, већ као дубока основна истина. Будизам то изражава на један начин, хришћанство на други, али обе религије говоре исто: сви смо једно.” Рекао бих да је ово веома наиван европски приступ будизму. У истом духу је размишљао и Лав Толстој. Између будизма (сада мислим на будизам, а не на његове теозофске копије) и хришћанства, уопште нема ничег заједничког. Хришћанство нас сматра болеснима од
греха и нуди лек за наше душе који нам омогућава да васкрснемо нашу везу са Богом. Будизам нас сматра заробљеницима материјалног света и види излаз у радикалном средству – убиству душе. Као што видите, хришћанство и будизам не изражавају исту истину.
Рекли сте да ваш роман „Буда из Бенареса“ показује разлику између хришћанског идеала и идеала источњачког мистицизма: „Тужан сам када видим како руски младићи падају на мамац источњачке „мудрости“ и онда полуде у сектама.” Шта мислите, зашто Русе увек привлачи све ново, од јела до религиозних трагања?
Д.О: Мислим да то није сасвим тачно. Ми Руси смо прилично конзервативни. Чак ни две страшне револуције – 1917. и 1991. године – нису промениле наше главне вредности. Наравно, имали смо период необузданог секташтва, који је десио 90-тих и био повезан са сломом атеистичке идеологије. Али то се већ завршило. Чини се да су Срби још традиционалнији. Срби знају много о Русији и полажу велике наде у вашу земљу.
Они у њу верују више од многих Руса…
Д.О: Веома ми је драго што то чујем. Срби и Србија су веома вољени у нашој земљи. Верујемо да је ваша будућност, као и наша, много шира од граница које
су нам западни луткари повукли.
Да ли вам реч Србија изазива неку асоцијацију? Шта је за вас Србија?
Д.О: Сама реч „Србија“… Вероватно ће то бити речи „срце“, „борба“ и „братство“. Србија је за мене и генерал Милорадовић, и свети кнез Лазар, који је главу положио на Косову пољу, и Пахомије Србин, атонски монах и дивни староруски писац… За нас Русе, Срби су најближи народ. Преживели сте оно што ми сада доживљавамо – ужасан грађански рат изазван од стране Запада.
Да ли може руски националиста да буде неправославан и нецрквен? Како се односити
према херојима из социјалистичке прошлости, који су били патриоте, али нису били ни црквени ни православни?
Д.О: Руски патриота може бити неправославан и нецрквен, али мора бити на путу ка Цркви. Што се тиче другог питања… А шта је са дедовима, који су под црвеним барјацима ишли у борбу са нацистима и гинули „за другога“? Чини ми се да одговор може бити само један: са дубоким поштовањем и љубављу.
Ваше речи – „права уметност је увек дубоко национална” веома су блиске Србима. Дакле, сваки народ има своју мисију?
Д.О: Наравно. А одбијање ове мисије доводи до уништења народа. Народ се једноставно разиђе у друге земље и државе где мисија још није изгубљена.
Цитирам ваше интересантне изјаве: „Демократију је исправније звати „какократија“. „Какос“ на грчком значи „лош“, а какократија је моћ лоших“. И још нешто: „Демократија се успоставља само у атеистичкој земљи“.
Д.О: То сам рекао у време Јељцинове демократије, и имао сам на уму управо њу… И, наравно, имам веома негативан став према америчкој псеудодемократији. Али сама реч демократија има много нијанси и значења. Мој учитељ, писац Леонид Бородин говорио је, на пример, о демократији у Древној Русији. У том смислу, ако под демократијом подразумевамо одређене облике демократије, самоуправе итд. – нешто слично може постојати и у православној земљи. Ако говоримо о демократији као либералном глобалистичком пројекту, онда је, наравно, овај пројекат неспојив са
хришћанством.
Имате ли тачан назив за оно што се сада дешава у „развијеним“ земљама?
Д.О: О томе говори мој нови роман „Ждралови”. Ту су неке нове речи које сам смислио да би илустровао шта се тренутно дешава. То су речи „утопиократија“ и „пацовизам“.
У вашем роману у фантастичној форми испричана је судбина нације ждралова. Живе на океанском острву и једног дана им долази брод са просветљеним пацовима. Пацови постепено поробљавају ждралове и господаре острвом, ждралови на крају изумиру. Ово је пример колонијалне политике западних земаља, да тако кажем, демократија на делу…
Д.О: Тачно, управо сам то мислио. Међутим, књига показује да се иста политика
води и данас. Променила се само роба: стаклене бисере и огледала замениле су друге ствари, али народи жртвују природна богатства, културу, свој идентитет… Осим тога, показујете како је лако бити преварен ако немате чврсте унутрашње ставове. Па ипак, за вас је ова књига о историји уопште, о нашем свету, или о човеку? Ова књига говори о човеку и о нашем времену. Уопште, сви писци — чак и писци романа неандерталцима и ванземаљцима — увек пишу само о човеку и само о свом времену, јер ништа друго не знају. Друга ствар је што сам користио различите историјске чињенице, а има много референци на стварне догађаје из доба холандског и енглеског освајања југоисточне Азије. Поред тога, проучио сам бројне књиге о животињама… Уопште, ова књига је настала из метафоре. Тада сам живео у Индији и пало ми је на памет да су напредовање европских колонијалиста у јужним морима и насељавање пацова један те исти сиже за роман. Односно, од ове две приче сасвим је могуће направити једну Холанђани и Британци су допловили до острва и уништили староседеоце. Али на истим бродовима су пловили и пацови, који су истовремено уништавали ретке врсте нелетећих птица: барске коке, сове папагаје, додое… Мој херој Скунс, вођа глодара, је и пацов и капетан морнара. Има неке од карактеристика холандског освајача Јана Питерсзоона Kуна.
Хоће ли савремени човек наћи одговоре на своја питања у вашој новој књизи, ако је већ у очају од надолазећег и све прождиручег глобализма?
Д.О: Писац не даје одговоре, већ поставља питања. У својој књизи желео сам да покажем шта не би требало да се дешава. То је, чини ми се, задатак културе. Када имамо посла са најездом, са грубом инвазијом на наш свет, култура се нужно мора одупрети, мора дати одговарајућу имунолошку реакцију… Ако култура одбије свој задатак, доћи ће и сам очај о коме говорите.
Ја лично и даље имам главно питање – где је Скунс ипак отишао?
Д.О: Скунс је отишао у те суморне сфере где се пре или касније окупљају сви утопиократи, напредњаци и цивилизатори. Детаљнији опис ових сфера налази се код великог Дантеа. Дмитрије, једном сте себе назвали „монархистом четврте генерације“. Монархистичке идеје су такође веома честе у Србији. У међувремену, земља се незадрживо креће ка Европској унији.
Које бисте речи на ову тему упутили Србима?
Д.О: Рекао бих да Срби не ускачу у воз који лети у провалију. И у Србији и у Русији, када се говори о рестаурацији монархије, појављује се проблем кандидатуре будућег монарха.
Где ћемо га наћи?
Д.О: Па, ја лично немам одговарајућег кандидата. Углавном, раније су се такви проблеми решавали на саборима, уз активно учешће Цркве.
Да ли издвајате неке главне особине руског човека?
Д.О: Главна одлика руског човека, за разлику од западног, који све мери категоријом успеха, јесте осећај за правду.
Сада су православци, и међу Русима и међу Србима, у великој већини, али су из неког разлога наша друштва све више уроњена у себичност, удаљавајући се од пута спасења…
Д.О: Ни ја ни ви, наравно, немамо готове полуге или рецепте како да спасемо све. Али Бог нам неће судити због овога. Али ми имамо глас хришћанске савести. Римски цар Марко Аурелије, кога неки хришћански писци називају „великим и мудрим“, једном је рекао: „Чини шта мораш, и нека се изврши оно што је суђено“.
Шта је за вас чудо?
Д.О: Усред монструозног зла, себичности, вулгарности, суровости, неправде, неки људи стварају изузетна уметничка дела и показују сјајне примере самопожртвовања. Ово је право чудо, јер нас оваква дела убеђују да Царство Истине постоји. Како је наш философ о. Павел Флоренски рекао о икони Андреја Рубљова „Света Тројица“: „Ако постоји Тројица, значи постоји и Бог“.
Порука за крај?
Д.О: Пред надолазећим тешким искушењима, пожелео бих браћи Србима верност православној традицији и ону непобедиву чврстину по којој су били тако познати ваши преци. Само заједно, само помажући једни другима, преживећемо несрећу коју савремена Империја лажи спрема и Русима и Србима. Наша ствар је праведна, а победа ће свакако бити наша!
Редакција „Чудо“
Часопис Чудо
