У Београду је у току 67. по реду Међународни Сајам књига. Ово су дани када је све посвећено књигама и њиховим ауторима. И то је само један од повода због којих разговарамо са професорком англистике и књижевницом, Аном Атанасковић.
Ана, хвала што говорите за Портал „Чудо“.
Ваш нови роман, „Змајева жена“, посвећен је жени деспота Стефана Лазаревића, Хелени(Јелени) Гатилузио,. Колико је било тешко написати роман ослоњен на историју, а опет без детаљне историјске полеђине, јер знамо да неких поузданих података о Јелени – нема?
А.А. Први пут сам имала слободу да измаштам, јер често пишем историјске романе и трудим се да буду верни историји. Али сада сам била слободна и то ми је отворило и књижевне слободе, и личне. Тежина у овој причи иде на наду да читаоцима моја слобода неће сметати. То је девојка итаљианске крви, још додатно пиратске, одрасла на сунчаном грчком острву Лезбос, на двору свог оца, господара острва, са родбинским везама са византијским царем. Слободоумна и јака, и у неку руку чаробница. Топла од сунчевине, разиграна због стихова које је писала Сапфо, пожртвована у својој љубави према супругу, владару тадашње Србије.
Када сте написали овај роман, дали сте нам увид у једну сасвим другачију страну личности Деспота Стефана Лазаревића. До сада ни један аутор није приказао овакав портрет једног од највољенијих и најплодоноснијих Српских владара.
А.А. Неколико својих историјских романа сам написала јер су ми се те личности „врзмале“ по мислима још од детињства, али то није био случај са овим.
Деспот Стефан Лазаревић није био у фокусу мојих интересовања више од уобичајеног знања. Но, све се намести онако како је потребно да буде те је у мој живот „послат“ неко ко је често говорио о њему, а чак је дуго и живео у улици са његовим именом. Тако је, корак по корак, деспот улазио у моје поље интересовања. Али, и даље није било ни трага ни гласа роману. У Манасију сам хтела да одем први пут због те „послате“ особе, да њему буде лепо, да види зидине око деспотове задужбине, кад га већ толико цени. Наравно, и мене је занимало да видим то чувено место, али сам првенствено хтелад да идем због другог, да њему буде величанствено.
А онда он није никако стизао, хтео, а ја сам инсистирала, као да сам знала да прича мора бити испричана. Све приче које се скупљају као медоносни полен морају бити, кад-тад, испричане.
У овом роману, где је Деспот осликан и као човек од крви и меса, и као змајевити Витез, чувеног витешког реда, највећи акценат ипак сте ставили на духовну страну личности Деспота Стефана. Колико Вам је била важна та духовна страна његове личности.
А.А. Када сам започињала да пишем „Змајеву жену“ знала сам да ће манастир Павловац бити једна од кључних тачака. Природно је да буде јер је на Космају, где је деспот Стефан волео да лови, и јер је поред манастира, највероватније његове задужбине, био његов летњиковац. Природно да се спомене. Али, и мени лично је било много стало да то учиним јер сам се заљубила у њега када сам први пут отишла. Зашто? Најбоље сам то објаснила у роману, али да покушам да поновим – духовна лепота је у малом, у отменом, у ономе што може да стане на длан, у оном што има округле прозоре и у ономе што лежи на још на античким лелујањима.
Радња ове бајковите приче креће на острву Лезбос, наставља се у Крушевцу, нашој некадашњој престоници, а затим се сели у тада нову, а сада престоницу Београд. Приповедали сте кроз ову бајковиту сагу и о манастирима Копорин, малопрепоменутом Павловцу. Колико су сва ова места, а посебно Крушевац важни за нашу духовност?
А.А. Ова је књига писана срцем и душом, и нови – али сасвим искрен и детаљно аргументован поглед на ликове које смо мислили да добро познајемо. Сада имамо прилику да уђемо у њихов унутрашњи свет, омеђен спољашњим границама, Лезбоса, Крушевца и Београда.
Крушевац, некадашња царска престоница, а мој родни град, у коме сам провела детињство, а детињство је увек лепо, чак и када је тешко. Град који је имао прво књигохранилиште, хлебодарнице, град у коме су кнез Лазар и кнегиња Милица имали вртове за тешко болесне поданике. Београд… О Београду пишем душом, у њему сам од 1992. године, и вечно сам му захвална. Није све ишло глатко и лако, јер живот није такав, но, дао ми је почетак могућности да створим себе. А духовност ова два града је у нашем крвотоку, као и манастири Немањића и Лазаревића, та историја, богатство које осетите у срцу и мислима, то су Крушевац и Београд, наша историја, култура, традиција. Наше престонице душе.
Краљица Драга, Јелена Анжујска, Кетрин Мекмехон Џонсон и сада, Хелена-Јелена Гатилузио. У центру Ваших интересовања су увек јунакиње, историјске личности али и жене о којима се не зна много.
А.А. Јесте, волим да пишем о личностима из прошлости зато што су то заокружени животи којима могу да удахнем нови сјај.
Могу да прочитам све што се може пронаћи о њима и да створим слику, могу да их осетим, да прођу кроз мене, изазови и искушења и да им дам универзалну ноту. Сваки живот је битан, а када се повеже са универзалним, може послужити свима као снага, надахнуће, утеха или позив на борбу.
Прича о Вашим јунакињама је прича и о женама које су се кроз историју, али и о женама које се и данас суочавају са великим проблемом – а то је немогућност да се остваре као мајке. Какав је данас, у односу на историјске периоде, тај однос према женама у друштву и да ли се нешто променило?
А.А. Нажалост, није се променило много. Можете сличне сцене, не баш тако грубе, али у основи сличне као у роману, видети и у данашњим гинеколошким ординацијама, и у породичним разговорима и у третману жена које не могу да имају децу на послу. Неправде и даље постоје, као и коментари и савети изговорени у лице које те жене нису тражиле а који могу бити веома болни.
Испред ЧУДА разговор водила Јелена Недељковић
