Све ме питај, само о себи немој.
Ни шта тражиш у песмама мојим,
јер ионако дуго те нема,
ни зашто прозоре затварам од летњих киша док сваки твој корак њима одише.
Ти си нар којег посматрам,
немоћна и бесна јер постајеш величанствен и недодирљив,
ипак мој, шашавом силуетом, зими очарана твојим дурењем и нијансама жуте боје.
Гране ти слободно јуришају у небо,
изнад земље равнодушне.
Не трпиш бића душе поцепане,
попут једра неспуштеног пре буре, сањаре крила воштаних,
ни оне што труну попут воћа необраног , ветрењаче што уз шкрипу се окрећу, залутале душе што по мразу и мраку завијају.
Гутам сопствени гнев самоће,
и све те синониме њене.
Статуа заогрнута мудрошћу,
боје нара.
Не пропуштам оштар мирис туђих очаја, да бих постала дрво, дах, тишина, уточиште, земља,
ништа од чега је сачињена туђа племенитост.
Све је то ћилибар и свила… једног нара.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име