Одвојих стопе од облака,
мучена радозналошћу,
самосвешћу, новим доказом
постојања, мој вибрирајући дах,
одузима твој, жива сам.
Ако све постане непомично,
створићу вибрације стаклене, уз
мирис Медитерана и цимета,
уз песак, ветров пратилац, роморне
таласе, још несигурна.
Можда си ти израмљена рука, што
прса пробија, чисти мемљиве ходнике, поред срца празникује,
оплемењен искуством, у вечери
касног лета без мог ветра.
