Ми хришћани смо Христови следбеници, верујемо у Њега као у Бога који је дошао на свет у људском обличју; у Христу видимо темељ на коме се гради Црква Христова, у Њему видимо божанског Оснивача и Градитеља Цркве. Јеванђеља нам дају живу слику Христа, у њима су запечаћене Његове речи и дела.
Христови апостоли
Током проповедања Јеванђеља, Христос је био окружен са дванаест најближих ученика: Петром (Симоном), његовим братом Андрејом, Јаковом и Јованом (синови Зеведејеви), Филипом, Томом, Вартоломејом, Матејем, Јаковом Алфејевом, Тадејом, Симоном Зилотом и Јудом. Искариотски (Марко 3, 14-19; Дела 1: 13-14). После издаје Јуде Искариотског, уместо њега међу апостолима, тј. посланика Христових, Матија је додатно изабран. Задатак апостола је био да наставе дело проповедања Јеванђеља после Христове смрти, васкрсења и вазнесења са земље, под руководством Духа Светога.
Али поред ових дванаест апостола, Христос има веома посебног апостола који је поверовао у Христа након Његовог вазнесења са земље. То је Савле, који је пре свог обраћења у Христа био страшни прогонитељ хришћана. У историју хришћанства ушао је под именом апостол Павле. Руковођен Духом Светим, он је са проповедом Јеванђеља обишао скоро цео људски свет тог времена. Из његовог проповедања о Христу настале су прве хришћанске заједнице у многим деловима античког света.
Христови апостоли, укључујући и апостола Павла, сведочили су о својој верности Христу својим животима и смрћу. Пошто су земаљски живот Христов и дела Његових апостола приказани на страницама Новог завета и пошто програм наших библијских курсева укључује и Нови завет као посебан предмет, приликом проучавања историје хришћанства нећемо се задржавати на земаљски живот Христов и дела Његових апостола, али ц́е почети право од краја апостолског века.
Хришћани између три „ватре“: Јевреја, незнабожаца и римских власти
Хришћанима није било лако 60-их година првог века широм Римског царства, односно широм тадашњег света. У Јудеји, која је била део Римског царства, хришћани су били тлачени од стране јеврејских фанатика који нису могли да признају идеју да је Исус, који су Римљани тако срамно разапели на крсту, управо Месија о коме су писали сви пророци.
Христови следбеници у Јерусалиму и другим местима, Јевреји су искусили мржњу присталица јеврејске религије. За хришћане од Јевреја, жртве које се приносе у јерусалимском храму већ су изгубиле смисао, јер су веровали у Христа, прототип калваријске жртве од које су све те жртве биле. Хришћанима више нису били потребни типови, пошто се сам лик појавио. Присталице јеврејске религије су на хришћане гледале као на отпаднике од вере отаца.
У паганским земљама, односно у свим осталим деловима Римског царства, и хришћанима је био трн у очима. Они су били омражени јер нису поштовали паганске богове. У том погледу, пагани су подједнако гледали и на хришћане и на Јевреје – представнике јеврејске религије, који такође нису поштовали паганске богове, већ су се клањали једном Богу. Али што даље, незнабошци су све више увиђали разлику између хришћана и Јевреја.
Јеврејску веру исповедали су углавном Јевреји, а у хришћанским заједницама било је Римљана, Грка, Јевреја и представника многих националности. У томе су римске власти виделе велику опасност, јер су настојале да не уједине, вец́ да разједине покорене народе. Осим тога, хришћани су Исуса, кога су Римљани разапели, сматрали Богом.
Крај првог дела
Превела са руског редакција Чудо
byzantium.ru
