- Догма и јерес
Сви знамо да Црква има и своја теоретска начела – „догмате вере”, како их данас називамо. Долази ли то у супротност са оним што смо до сада говорили?
Сагледајмо чињенице од њиховог историјског почетка. Сигурно је да у прва три века своје историје Црква не износи теоретске дефиниције своје истине, односно догмате који одређују њену веру. Она живи своју истину искуствено – оно што јесте њена истина доживљава се од стране чланова њенога тела непосредно и саборно, без теоретских разрада. Свакако да постоји језик којим се изражава црквено искуство, – термини, изрази, слике, – језик који је образован још у првим деценијама хришћанског живота. То је језик Јеванђеља, апостолских посланица и текстова које су писали епископи првих векова да би усмеравали и руководили сабором верних. Тај језик, међутим, не води схематизацији и аксиоматским дефиницијама. Он само изражава и назначује убеђеност практичног живота.
Оно што данас називамо догмом појављује се тек онда када искуство црквене истине бива угрожено од стране јереси. Јерес значи избор, опредељење и давање предности једном делу истине у односу на свеукупну истину, саборну истину.
Јерес је оно што је супротно саборности. Јеретици апсолутизују само један аспект веровања Цркве, потврђеног у практичном животу, и на тај начин неизбежно релативизују све остале аспекте. Процес те апсолутизације увек је интелектуалан – то је теоретско опредељење које обично поједностављује и схематизује схватање црквене истине. Класични примери у историји су несторијанство и монофизитство.
Први апсолутизују човечанство Христово, а други Његово Божанство. У оба случаја се релативизује, и коначно сасвим укида, целокупна истина Оваплоћења Божијег, односно Богочовечанства Христовог. Несторијанство проповеда морални образац савршеног човека, а монофизитство апстрактну идеју бестелесног Бога.
Црква реагује на јереси тако што назначује границе истине, односно одређује опитно искуство те истине. Врло је карактеристично то да је први назив на грчком језику који је био дат ономе што данас називамо догмом био назив орос латински terminus односно граница или међа истине. Данашњи „догмати” су ороси (одлуке) васељенских сабора – оне теоријске одлуке које излажу истину Цркве, постављајући међу (термин) између те истине и њеног изопачења од стране јереси.
- Границе искуства
Можда би један пример, доступан искуству, могао јасније да оцрта функцију ороса – граница истине.
Претпоставимо да се појавио неко ко тврди да материнска љубав значи неумољиву строгост и свакодневно грубо малтретирање детета. Сви ми који имамо другачије искуство мајчинске љубави побунићемо се против таквог изопачавања истине и супротставићемо му дефиницију свог искуства: за нас, мајчинска љубав је нежност, брига, старање, а све то повезано са благоразумном и васпитном строгошћу.
До онога тренутка када се појавио фалсификат истине о мајчинској љубави није постојала потреба да одредимо своје искуство (да му поставимо границе). Мајчинска љубав је за све нас била нешто што је само по себи разумљиво; била је опитно знање, објективно неодредиво, али општесхватљиво. Потреба за границом-одређењем условљена је претњом да материнска љубав почне да се сматра нечим другим у односу на оно у што сви ми верујемо.
Дефиниција (одредба), међутим, само значи или назначује границе нашег искуства, али не може да га замени. Човек који никад у свом животу није упознао мајчинску љубав (оставши сироче, или из било ког другог разлога) може да зна дефиницију, али не познаје саму мајчинску љубав.
Другим речима: познавање дефиниција или одредби истине не идентификује се са познањем саме истине. Због тога и неки атеиста може да научи и да добро зна да је Бог Цркве тројичан, а да је Христос савршени Бог и савршени човек, али то не значи да познаје те истине.
- Апофатика („одречни” богословски говор)
Тако доспевамо дотле да можемо да схватимо став или начин на који се Црква односи према познању своје истине – став и начин који смо уобичајили да називамо апофатичност знања.
Апофатичност представља одбијање да црпимо познање истине из њене дефиниције. Дефиниција је потребна и неопходна јер одређује истину, раздваја је и разликује од њеног изопачења и измене. Због тога, за чланове Цркве, одредбе-догме представљају „постојаност” истине, која не подлеже променама нити другачијим тумачењима дефиниције.
Истовремено, међутим, та дефиниција не замењује нити исцрпљује познање истине: оно остаје опитно и емпиријско – начин живота, а не теоретска конструкција.
Такав апофатички став доводи хришћанско богословље до тога да за тумачење догмата користи много више језик поезије и слика него језик конвенционалне логике и схематизованих појмова.
Конвенционална логика данашњег споразумевања, као и схематизовани појмови помоћу којих функционише та логика, врло лако пружају човеку илузију сигурног знања, које је он већ исцрпео чим га је стекао својим интелектом, односно поседује га у целовитости. Дотле поезија, символима и сликама које користи, увек изражава и смисао између речи и с ону страну речи, смисао који углавном одговара општем искуству живота, а мање рационалним схватањима.
