Човек је трансецентно биће и Христово васкрсење говори о превазилажењу наших трајних и пре њега непоправљивих ограничења, смрти, мањка нераскидивог јединства и мучне егзистенције у којој ништа само по себи нема постојаност. Наше најдубље онтолошке ране (које смо одувек тежили или на исправне или на погрешне начине да исцелимо или да их некако анестезирамо), налазе се у нашем вапају за трансцедентним и за издизањем изнад нас самих и нашег датог људског стања у Ономе који нас у свему превазилази.
Бог нам је усадио ту најдубљу потребу пре свега повратка, спајања нашег бића са Бићем самог Логоса, јер овај свет сада какав јесте, није за нас. Тек у преображеном човеку који је обновио своје јединство са Богом, у пуноћи се враћамо себи, и само онда можемо заиста да се окренемо другима, у оној правој суштини која има савршену и трајну хармонију, а не тренутке сусрета уз различита некада и болна разилажења где се налазимо као клатна која се наизменично удаљавају и приближују једно другоме.
Од свих народа чак су и источњаци немајући хришћанско наслеђе ипак имали изреку да је човек као зрно пиринча у кључалој води које час потоне, а час исплива на површину. И тиме су говорили о тој тајни умирања и рађања којој је сваки човек на неки начин изложен у овом свету.
Још од различитих култова Озириса, па до шаманистичких ритуала кидања и састављања нематеријалних делова свога „тела“, и довођења себе до ивице смрти зарад достизања траснцедентног, чији методи ослањајући се на пре свега људску снагу и човека као извора своје трансформације, човек бива немоћан да заиста досегне самог нествореног Творца. Уместо тога сам Бог спушта се до човека, и Он постаје његов најузвишенији трансцедент у чину умирања и рађања, и ту (некада врло имплицитну) тежњу целог човечанства кроз своју читаву историју чак и ван времена и простора, пружа у својој правој истини и испуњава тај архетип кроз новог Адама, Господа Исуса Христа, који нас овако пале и јадне поново потврђује као круну своје креације, поставши један од нас дајући свој живот за нас, и самога себе нама без икакве резерве, која је једино условљена човековом слободном вољом.
Митрополит Kалистос Wаре је наглашавао како су планина Тавора (преображења) и Голготе (страдања, умирања и васркса) једна иста планина и да их је немогуће развдвојити, понављајући речи Његоша Тајновидца „Удар нађе искру у камену, без њега би у кам(ену) очајала“, где је заправо говорио о тој суштинској и најдубљој унутрашњој промени човека, као што је сам Христос рекао Св. Силуану :“Држи свој ум у аду и не очајавај“, где је после више од деценије ужасних мука Бог створио себи монаха, светитеља и молитвеника каквог у том тренутку на Светој гори није било.
Kада погледамо са друге стране неке наше особине по мери ипак далеко мањег крста, све наше мањкавости, немоћи и ограничења, оно у себи што покушавамо некада чак и годинама да променимо, а не полази нам за руком или не у довољној мери, можемо стећи субјективни осећај да су промене којима тежимо ван наших домета, а да то са чиме смо срасли (или смо одувек такви и били), изгледа скоро као једна непроменљива детерминанта, која нам можда толико баш и не одговара иако је морамо трпети, као што је пре-Сократовац Хераклит рекао „карактер је човекова судбина“. Управо се тада требамо сетити да велике и суштинске промене најчешће траже страдање, некада наизглед „неподношљиве“ напоре и болове (као што су и само распеће и жртва Христу били тешки да је у тренутку изгубио веру), а да само ако стари човек у том процесу озбиљног каљења умре, постоји могућност да се роди тотално нови, преображен и васкрсли човек. Христос Васрксе!
Реља Рашовић
