У Првом светском рату учествовао је у борбама на италијанском фронту и сећања на то време изнeо је у роману “Збогом, оружје”.
Искуства из Шпанског грађанског рата забележио је у роману “За ким звона звоне”, а са пута по Африци настали су “Сњегови Килиманџара” и “Зелени брегови Африке”.
Хемингвеј је настојао да репортерски бележи чињенице, што је карактеристика “школе” писаца коју је предводио између два светска рата.
Истицао је снагу основних људских нагона и дубоку жудњу за интензивним животом.
Најчешћи мотиви у његовим делима су рат, лов, пијанство, секс – и све то често у грубим, каткад и бруталним видовима.
Остала његова дела су романи “Старац и море”, “Покретни празник”, “Пролећне бујице”, “Сунце се поново рађа”, “Смрт у поподневу”, “Имати и немати”, “Преко реке, па у шуму”, драма “Пета колона”…
Ни данас нису јасне околности Хемингвејевог самоубиства.
Многи психолози, биографи и новинари трудили су се да открију разлог – психолози су то приписали његовом “лудилу” и депресији, међутим, његов пријатељ писац Арон Едвард Хочнер тврди да је Хемингвеја у смрт отерало уверење да је мета ФБИ, америчке унутрашње безбедности.
Хемингвеј је у то време симпатизирао Фидела Кастра, те је због својих веза са Кубом веровао да агенти знају за сваки корак који направи.
Хочнер, који је аутор дела “Папа Хемингвеј” и “Хемингвеј и његов свет” навео је да је Хемингвеј дословно постао параноичан због тога и да га је страх од федералаца натерао да дигне руку на себе.
Да је Хемингвеј имао разлога да верује да га прати ФБИ показало се 1980. године када је, према Закону у слободи приступа информацијама, отворен документ о том америчком писцу.
Испоставило се да је ФБИ заиста имао забелешке о Хемингвејовим намерама да покрене “антифашистичку шпијунску мрежу”, а у документима се наводи и то да је писац имао психичких проблема.
Тај документ ФБИ садржи 120 страница, а Хочнер је навео да му је јако жао што тада није узимао за озбиљно оно што му је Хемингвеј говорио.
РТРС
