Нешто о руском монаху и о могућном значењу његовом
Оци и учитељи, шта је монах? У просвећеном свету ту реч данас изговарају већ са подсмехом, а неки и као погрдну. И што даље, све горе. Истина, ох истина, и у монаштву има много готована, оних што телу угађају, сластољубаца и дрских протува. На те и указују образовани световњаци: „Ви сте“ – веле – „ленштине и непотребни чланови друштва, живите од туђег рада, бестидни просјаци!“ А, међутим, колико је много у монаштву смирених и кротких, жељних самоће и пламене молитве у тишини. На те се мање указује, њих никако не помињу; а колико ли би се задивили кад бих им казао да ће од тих кротких и жељних усамљене молитве, можда једном доћи спас земље руске. Јер су они заиста припремљени у тишини „за дан и час, за месец и годину“. Лик Христов чувају засад у усамљености, диван и неискварен, у чистоти истине Божије, какав је од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и кад затреба, они ће га објавити поколебаној истини световњачкој. Та је мисао велика. Од истока ће та звезда засијати.
Тако мислим о монаху, и зар је то лажно, зар охоло? Погледајте на световњаке, и на цео свет који се толико преузноси над народом Божијим – зар се није у њему искварио лик Божији и истина његова? Они имају науку, а у науци је само оно што је подвргнуто чулима. А духовни свет, виша половина бића људског одбачена је уопште са некаквим тријумфом, чак са мржњом. Прогласио свет слободу, у последње време нарочито; а шта видимо у тој слободи њиховој: само ропство и самоубиство! Јер свет каже: „Пошто ти, човече, имаш потреба, треба да их задовољаваш, јер имаш иста права као и најзнатнији и најбогатији људи. Не бој се да задовољаваш своје потребе, него их још и умножавај!“ – то је, ето, данашње учење световно. И у томе они виде слободу. А шта произлази из тог права на умножавање потреба? Код богатих, усамљеност и духовно самоубиство, а код сиромаха, завист и убиство, јер права су им дата, али средства да задовоље потребе још им нису указана. Уверавају да се свет, што даље, све више уједињује и окупља у братску заједницу тиме што се скраћују растојања, што се кроз ваздух преносе мисли. Авај, не верујте таквом уједињењу људском! Схватајући слободу као умножавање и брзо задовољавање потреба, људи кваре природу своју, јер стварају у себи много бесмислених и глупих жеља, навика и којекаквих измишљотина. Живе само ради међусобне зависти, ради угађања телу и охолости.
Имати ручкове, пријеме, кола, чинове и робове слуге – то се данас сматра за тако неопходну потребу да се због тога жртвује и сами живот, част, чак и човекољубље, само да би се задовољила та потреба; чак се и убијају, ако је не могу задовољити. Код оних који нису богати, видимо то исто, а сиромашни незадовољавање потреба и завист засад заглушују пијанством. Али ускоро ће се, уместо вином, опијати крвљу – на то их воде. Питам ја вас: је ли слободан такав човек? Знао сам једнога „борца за идеју“, који ми је сам причао: кад су га у затвору лишили дувана, он је тим био толико утучен да умало што није пошао да изда своју „идеју“, само да дође до дувана. И такав још сме да каже: „Идем за човечанство да се борим.“ Куд такав може поћи, и за шта је он способан? Једино можда за какав нагао чин, а неће дуго издржати. И онда није чудо што су место слободе пали у ропство, а место службе братољубљу и човечанском уједињењу, пали су, напротив, у подвојеност и усамљеност, као што ми је говорио, у младости мојој, тајанствени гост и учитељ мој.
И стога се у свету све више и више губи мисао о служењу човечанству, о братству и заједници људској, и заиста, та се мисао дочекује чак и са подсмехом, јер како ће да одустане од навика својих, куд ће да пође тај заробљеник кад се толико навикао задовољавати безбројне потребе своје које је све сам поизмишљао? Он је усамљен, и шта га се тиче целина. Дошли су људи дотле да су ствари накупили више, а радости имају мање. Друга је ствар пут монашки. Светски се људи подсмевају монашкој послушности, чак посту и молитви; а, међутим, само је у њима пут ка правој, збиља истинској слободи: ја одбацујем потребе сувишне и излишне; самољубиву и горду вољу своју обуздавам и бичујем послушношћу, и тиме, помоћу божјом, постижем слободу духа, а с њоме и радост духовну! Ко је, дакле, од њих способнији да уздигне велику мисао и да пође да јој служи – да ли усамљени богаташ, или овај што је ослобођен тиранства ствари и навика?
Монаху пребацују његову усамљеност: „Ти си се усамио да спасеш душу у манастирским зидовима, а братско си служење човечанству заборавио.“ Али погледајмо ко ће боље служити братољубљу! Усамљеност није код нас, него баш код њих, али они то не виде. А из наших су редова одвајкада народни посленици излазили, па зашто их не би могло бити и сад? Исти они смирени и кротки испосници и ћутљивци опет ће устати и поћи на велико дело. У народу је спас Русији. А руски је манастир од искони био са народом. Ако је народ у усамљености, и ми смо усамљени. Народ верује као и ми, посленик који не верује, код нас у Русији ништа не може учинити, макар био искрена срца и генијална ума. То упамтите. Народ ће дочекати атеисту и савладати га, и остаће једина православна Русија. Чувајте, дакле, народ и срце његово. У тишини га васпитавајте. То је ваш монашки задатак, јер је ово народ богоносац.
Беседа старца Зосиме из романа Браћа Карамазови, Ф.М. Достојевски
