Посао сваке домаћице некада је био и да прерадом добије влакна, да преде, тка, плете, везе и направи одевне предмете за укућане. Сада само још понека старија жена у удаљеним селима чува вретено или разбој и каткад их узме у руке да се подсети на дане младости

Чупање конопље и њена прерада у влакна, шишање оваца и прерада вуне, преслице, вретена, кућни разбоји за ткање, игле за плетење…

Нижу се појмови захтевних послова из прошлости, данас углавном заборављених, без којих некад у нашим селима не би било ни текстила ни народног одевања.

Сећање на та вековна умећа, као својеврстан омаж српским женама из прошлих времена на чија плећа су свакодневно падале и ове обавезе, оживљава управо представљена књига „Текстилне сировине Златибора”. Ауторка је Снежана Томић, музејски саветник, етнолог музеја „Старо село” у Сирогојну, пуних 30 година у том послу у овој установи која такође обележава три деценије постојања. Неуморна Снежана, увек на извору народних знања која истражује и описује, те у етнолошком раду сарађује с Министарством културе, институтима и факултетима, већ је објавила публикације о народним ношњама, сеоским занатима, улози чауша у селима, занатским производима и вештинама…

Традиционално умеће

На страницама њене најновије књиге читамо да су прерада текстилних сировина и добијање текстилне нити засновани на традиционалним знањима, вештинама и умећима. Највећим делом су то били женски послови у оквиру домаће радиности.

– Израда текстилних производа била је искључиво оријентисана на потребе домаћинства и породице, али касније, домаћа радиност постаје организовано ангажовање жена у изради производа намењених тржишту – наводи ауторка, која је податке о народној преради текстила налазила и у разговорима с искусним домаћицама у златиборским селима Сирогојно, Жељине, Трнава, Јабланица, Доброселица и Рожанство. Такође, и сама је учествовала у свим фазама обраде конопље и вуне, као и ткања, плетења и хеклања у радионицама одржаним у музеју „Старо село”.

Традиционална производња текстила негде се одржала и до седамдесетих година минулог столећа, а текстилне сировине биле су биљне (од конопље, лана, памука) и животињске (овчија вуна, козја длака, свилена буба). Кад се сировина преради у влакна, предстоје даљи послови: предење, бојење пређе, ткање, кројење, шивење, плетење, хеклање и украшавање тканина.

У златиборским селима предњачила је конопља коју су узгајали у конопљиштима (док су памук куповали у градским дућанима), а од сировина животињског порекла заступљена је овчија вуна, јер су се овце увек гајиле у овом сточарском крају. Сукно из ужичког краја извозило се још у средњем веку, у Ужицу је 1867. основана прва приватна фабрика за производњу платна, вунених штофова, чоје, ћебади и сукна.

Посао сваке домаћице био је некада и да прерадом добије влакна, да преде, тка, плете, везе и направи кошуље, рубље и друге одевне предмете за себе и своје укућане. Сукнена одела и капуте шиле су занатлије, такође од народног текстила. Преслица, вретено, ткачки разбој били су у свакој кући. А сада само још понека старија жена у удаљеним селима чува их и каткад узме у руке (да вуну припреми за плетњу џемпера), подсетивши се на дане младости у којима је то често радила.

Појединости о томе како је некад текстил у селима настајао предочава у књизи Снежана Томић, да заборав сасвим не прекрије ова женска народна знања.

Платно је, рецимо, служило за шивење одеће за све чланове породичне задруге. Текстилно покућство ткано је од конопље, од ње су се спајали делови одеће од платна и сукна. Од конопљаних нити су хеклане чипке којима су се украшавале женске кошуље, као и чаршави. Од грубо обрађених нити ткане су торбе, зобнице, џакови и оглави за стоку.

Прерада вуне започињала је шишањем оваца, следе прање, чешљање вуне и гребенање. Предење, вековима непромењено, обављало се уз помоћ преслице и неколико врста вретена (на ручни и ножни погон: ручно вретено, коловрат и чекрклија).

Понекад је вуна у природној боји (бела и сива), али се чешће бојила, природно, кором и плодовима биљака: црна се добија кувањем јасенове коре, руј даје бордо боју, браон је од коре стабла ораха, сива је настајала кувањем коре и лишћа јасена, зелена кувањем стабљике парадајза и паприке, тегет кувањем семена и плода аптовине, а светле боје кад се кува лист липе и дуње.

У златиборском крају се ткало на хоризонталном разбоју званом натра.

Овде је вунена пређа коришћена за плетење тканина, делова одеће: најпре чарапа, приглавака, назувица, рукавица, а затим и прслука и џемпера.

– У периоду између два светска рата све више у употребу улазе плетени прслуци, најпре без рукава, а касније с рукавима (џемпери). Плету се од домаће вуне, на две игле, правим и обрнутим жерсеј бодом, пиринач бодом, бодом руба… Израда прслука и џемпера никад није престала, а заступљено је и вишебојно плетење мотива. Традиционално умеће златиборских жена да се баве израдом одевних предмета од домаће вуне омогућило је да се у другој половини 20. века у Сирогојну развије организовано плетење у оквиру погона домаће радиности, да би касније, уникатни џемпери, јакне, прслуци, шалови, према нацртима креаторке Добриле Смиљанић, стигли и у водеће метрополе света. Данас је број жена упослених у производњи уникатних модела „Сирогојно стила” неупоредиво мањи, али се неке и даље баве плетењем за откуп или продају на отвореном – напомиње ауторка.

Представљање публикације „Текстилне сировине Златибора” уприличено је недавно у амфитеатру музеја „Старо село”, у мирису борова, по сунчаном дану на отвореном, поред изложених јастука и везених кошуља. У присуству гостију, међу којима су биле и жене плетиље из Сирогојна.

Рецензент књиге др Милина Ивановић Баришић истакла је да само неко врло инспирисан може да направи овако садржајну и занимљиву књигу, те да се производња текстила може посматрати као један од значајних сегмената културе народне заједнице. По речима др Недељка Радосављевића, научног саветника Историјског института у Београду, који је ову књигу назвао вредним делом, текстови у њој баве се 19. и првом половином 20. века што је време демографског опоравка Србије, а све те људе требало је обући и обути, одакле потиче потреба за текстилним сировинама које ће потом занатлије користити у свом раду. Тако да су домаћа радиност и занатска производња изнели тај демографски напредак. Весна Тодоровски, која је оснивач кластера за ревитализацију старих заната из Београда, а умешна у изради ткане одеће, говорила је о значају неговања давних вредности, повезивању традиције и дигитализације, те приказала јастуке и кошуље које је израдила с флоралним мотивима, какви су и на корицама ове књиге.

Плетење прославило Сирогојно

На крају промоције ауторка Снежана Томић захвалила је музеју „Старо село” као издавачу и Министарству културе које је књигу финансирало.

– Ове сировине су прерађене женском руком, захваљујући женама и данас постоји употреба вунених сировина. А захваљујући плетењу и Сирогојно је унапређено, прочуло се, опстало, захваљујући томе и овај музеј је настао – напоменула је Снежана.

Козопреди за козју длаку

Поред тога што је у златиборском крају, уз овчарство, гајење коза било веома развијено, прерада козје длаке (козлине) није била уобичајена у домаћој радиности. Обављале су то занатлије мутавџије, које су још звали козопредима. Шишање коза обављано је у домаћинствима, а козју длаку су продавали сеоским и градским занатлијама. Таква сарадња између одгајивача и занатлија одржала се до 1948. године, када је донет Закон о забрани гајења коза.

Три деценије музеја Старо село

Музеј „Старо село” у Сирогојну, који сваке године походи десетине хиљада домаћих и страних посетилаца, током јула је низом програма обележио три деценије постојања. Организована је и радионица о примени и преради текстилних влакана, отворена изложба фотографија Петра Оторанова о тридесетогодишњици музеја и одржан 11. Вашар старих заната и занимања.

Бранко Пејовић

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име