Чекале смо заједно децу пред школом. Одлучила сам да јој, ипак, приђем. Рекла сам јој:
“Осећам дужност да са Вама поделим информације које сам добила од свог детета, па да их можда проверите са својим дететом.
Ваше дете, колико сам чула, на одмору вређа једног дечака, говори му да је клемпав и мршав и исмева га пред девојчицама.
Јуче се тај дечак расплакао у школи.
Рекао је мом сину да не жели више да се враћа у школу.
Сигурна сам да то није само због задиркивања Вашег детета, али можда да проверите о чему се ради.“
Погледала ме је љутито и рекла нешто што је уобичајено за ове крајеве:
“То није Ваша ствар. Брините Ви о свом детету, а моје оставите на миру!”
Kао да је залупила врата предамном. Осетила сам беспомоћност, по ко зна који пут. И бес. И све што уз беспомоћност иде.
Kако сада да објасним овој мами да се ја уопште не бавим њеним дететом.
Бавим се својим.
Њено дете је делић вршњачке заједнице, а та заједница је поље у коме расте и моје дете. То је заједнички простор развојних стимулација.
И баш свако је одговоран за оно што уноси у то поље.
Баш свако је одговоран за то што ради ван своје куће другима.
Наравно, све што напољу ради другима, на неки начин, је научило у кући, увежбавајући улоге.
Зато је одговорност родитеља велика.
Kако сада да објасним овој мами да није њено дете нападнуто, да није она сама нападнута, да није увек, мајку му, реч о нама. Постоје и други око нас. Реч је и о њима.
О томе како се ти други осећају због нас.
Некада се велике промене догоде тако што свако од нас уради бар једну ствар из пуне свести да није сам на свету и да је део заједнице на коју,итекако, има утицаја.
Почне да га се тиче то како је другима због мене.
И како је мени због других.
Јер ту, у том пољу међудејстава, је цела филозофија доброг живота.
Kако да објасним овој мами да смо ми, родитељи, по хијерархији развојних утицаја, први на листи.
Ми смо модели.
Дете у нас гледа и по нама моделује своју унутрашњу мапу.
Шта год ми добро променимо у себи, уграђујемо ту промену у модел по коме ће се наша деца формирати.
Ако она научи да прими feedback, то ће и њено дете.
Kако сада да објасним овој мами да не мислим да сам боља од ње, да сам бољи родитељ, да, нарочито, нисам њен родитељ који је грди, већ само једна забринута мама.
На истом смо задатку.
И хоћу да успоставим сарадњу.
Дајем ти feedback.
Сутра га дај ти мени.
Бићу ти захвална ако ми скренеш пажњу на то како се моје дете понаша када ја не гледам.
Буди тај корективни фактор за мене.
Мотри на моје дете, скрени ми пажњу, јер ја, у четири зида свог дома, могу да направим многе грешке у попустљивости, преосетљивости, шта год. Могу да имам много слепих мрља док посматрам своје дете.
Kако да објасним овој мами да нам је тако како нам је , јер сви све доживљавамо као непријатеље. Јер смо сви пред свима ставили знак: ГЛЕДАЈ СВОЈА ПОСЛА!
И зато, будући да толико дуго гледамо своја посла, губимо контролу над оним пољем интеракција, пољем заједничких искустава, у коме расту наша деца која не умеју да гледају своја посла.
Јер по хијерархији развојних утицаја родитељ јесте на првом месту, као и друге родитељске фигуре, али вршњачки утицај је на другом месту. И некада, када ауторитет родитеља попусти, то остаје једини развојни утицај. И опасно је.
И тако.
Толико је оваквих ситуација где нарцистички бранимо своју децу, доживљавајући их као властите екстензије. Kао оно: кад причаш о мом детету, причаш о мени.
Где, своје, дечије ране, наше преосетљивости на критику, наше преосетљивисти на осуде, наша осећања неадекватности, пројектујемо на своју децу, па њих чинимо недодирљивим онако како смо ми желели да будемо недодирљиви пред критикама наших родитеља.
Штитимо своју децу онако како нас нико није заштитио пред другим вршњацима.
Kолико наша деца глуме у нашем филму: ако сам ја морала да трпим, неће моје дете.
Зато што ми, родитељи, бранимо своју децу, јер нас нико није бранио.
Бранимо их од друге деце.
Бранимо их од других мама и тата.
Од учитељица.
Бранимо их од професора.
И колико само, због својих дечјих рана, пропуштамо да видимо да наша деца нису ми и да се припремају за живот у свету у коме је вршњачки утицај никада већи и никада гори.
А ауторитет родитеља, ослабљених разним личним и колективним траумама, никада мањи.
И колико је само важно какво је стање у вршњачкој заједници.
И колико је важна свест о томе да ми родитељи формирамо те људе које ће бити састојци те заједнице.
И колико је само потребно да сарађујемо зато што је јако тешко то урадити сам.
И сада, у тежини свих ових догађаја, мислим о томе колико није потребно да урадимо неку велику, громогласну ствар, неку тектонску промену.
Довољно је да научимо да сарађујемо.
Да потражимо fееdbаck на понашање наше деце од васпитача, учитеља, наставника, професора, других мама, тата.
Да их саслушамо, они виде нашу децу онда када ми не гледамо.
Виде их у околностима у којима ми нисмо присутни.
Па пробамо да их доживимо као тим, који нас припрема за неки наш лични маратон.
И коригујемо се, уважавајући и личне границе и аспирације.
Јер истина је да туђе дете није наш проблем, али проблематично понашање било чијег детета, нарочито нашег, јесте.
И сви смо одговорни за квалитет јавног простора, овог међупростора ( међу људима) у коме се размењујемо и градимо.
Имајмо у виду чињеницу да је идентитет сваког од нас социјално посредован, гради се у међупростору и сви смо одговорни за оно што у тај међупростор уносимо.
Нема привилегованих нити изузетих.
Љиљана Милић
ПроменаДА
