Увод

У четвртак Страсне седмице обележавају се четири догађаја: прање ногу ученицима, установљење Свете Евхаристије на Тајној вечери, агонија у Гетсиманском врту и издаја Христа од стране Јуде.

Обележавања на Велики Четвртак

Установљење Причешћа

На Тајној вечери у горњој соби Исус је дао радикално ново значење светог оброка храни и пићу .

Он се поистоветио са хлебом и вином: „Узмите, једите, ово је Тело моје. Пијте из ње сви, јер је ово Крв моја Новога Завета“ (Матеј 26:26-28). Научили смо да изједначимо храну са животом, јер она одржава наше земаљско постојање. У Евхаристији изразито  људска храна – хлеб и вино – постаје наш јединствени Дар живота. Посвећени и освећени, хлеб и вино постају Тело и Крв Христова. Ова промена није физичка, већ мистична и сакраментална. Док својства хлеба и вина остају, ми се причешћујемо истинским Телом и Крвљу Христовом.

У евхаристијској трпези Бог улази у такву заједницу живота да храни човечанство сопственим бићем, а да притом остаје различит. По речима светог Максима Исповедника, Христос нам „преноси божански живот, чинећи Себе јестивим“. Творац живота разбија ограничења наше створености.

Христос делује да бисмо „постали делиоци божанске природе“ (2. Петрова 1:4). Евхаристија је у средишту живота Цркве. То је њена најдубља молитва и главна активност. То је у исто време и извор и врхунац њеног живота. У Евхаристији Црква пројављује своју праву природу и непрестано се мења од људске заједнице у Тело Христово, Храм Духа Светога и Народ Божији.

Евхаристија је најважнија тајна. Она употпуњује све остале и рекапитулира целокупну икономију спасења. Наш нови живот у Христу непрестано се обнавља и увећава Евхаристијом. Евхаристија даје живот и живот који даје је живот Божји.

У Евхаристији Црква се сећа и светотајински оживљава искупитељски догађај Распећа и учествује у његовој спасоносној благодати. Ово не значи да Евхаристија покушава да поврати прошли догађај. Евхаристија не понавља оно што се не може поновити. Христос се не убија изнова и више пута. Уместо тога, евхаристијска храна се конкретно и стварно на свакој литургији било где служеној мења у Тело и Крв Јагњета Божјег, „Који је себе предао за живот света“.

Христос Богочовек непрестано приноси Себе вернима кроз освећене Дарове, односно Своје васкрсло и обожено Тело, које је за нас једном умрло, а сада живи (Јевр. 10,2; Откривење 1,18).

Дакле, верни из недеље у недељу долазе у Цркву не само да би се поклонили Богу и да би слушали Његову реч. Они долазе, пре свега, да изнова искусе тајну спасења и да се присно сједине са страдањем и Васкрсењем Господа Исуса Христа.

У Евхаристији примамо и причешћујемо се Васкрслим Христом. Учествујемо у Његовом жртвованом, васкрслом и обоженом Телу, „на опроштење грехова и на живот вечни“ (Божанствена Литургија).

У Евхаристији Христос улива у нас – као трајни и постојани дар – Духа Светога, „Који сведочи духом нашим да смо деца Божија – а ако смо деца – онда смо и наследници са Христом“ (Рим. 8, 16-17).

Прање ногу

Догађаји које је Исус покренуо на Тајној вечери били су изузетно значајни. Поучавајући и дајући ученицима своја последња упутства и молећи се и за њих, Он је поново открио своје божанско синовство и власт. Установљавањем Евхаристије, Он до савршенства записује најинтимније Божје намере за наше спасење, приносећи Себе као Заједништво и живот.

Перући ноге својим ученицима, Он је сажео значење своје службе, показао своју савршену љубав и открио своје дубоко смирење. Чин прања ногу (Јн. 13,2-17) уско је повезан са жртвом Крста. Оба откривају аспекте Христове кенозе, његовог смирења и самоиспражњења. Док крст представља крајњу манифестацију Христове савршене послушности свом Оцу (Филипљанима 2:5-8), прање ногу означава Његову интензивну љубав и давање Себе свакој особи у складу са могућностима те особе да Га прими (Јован 13:6-9).

Молитва у врту

Синоптичка јеванђеља сачувала су нам још једну значајну епизоду у низу догађаја који су довели до Страдања, наиме, муку и молитву Исусову у Гетсиманском врту (Матеј 26:36-46; Мк 14:32-42; Лк. 22:39-46).

Иако је Исус био Син Божији, Он је као човек био предодређен да у потпуности прихвати људско стање, да искуси патњу и да се научи послушности. Лишивши се божанских прерогатива, Син Божији је преузео улогу слуге.

Живео је пуним људским постојањем. Иако је сам био безгрешан, спојио се са читавом људском расом, поистоветио се са људским неприликама и доживео иста искушења (Филипљанима 2:6-11; Јеврејима 2:9-18). Потресни догађаји у Гетсиманском врту драматично су и дирљиво открили Христову људску природу.

Жртва коју је требало да поднесе за спасење света била је неизбежна. Смрт је са свом својом бруталном силином и бесом зурила директно у Њега.

Његов ужасни терет и страх – катастрофални резултати греха предака – нанели су Му јаку тугу и бол (Јеврејима 5:7). Инстинктивно, као човек, Он је настојао да побегне од тога. Он се нашао у тренутку одлуке. У својој агонији Он се молио Оцу: „Ава, Оче, све ти је могуће; уклони чашу ову од мене, али опет не како ја хоћу, него како Ти хоћеш“ (Марко 14:36).

Његова молитва открила је дубину Његове агоније и туге.

То је такође открило Његову „неупоредиву духовну снагу и непоколебљиву жељу и одлуку да оствари вољу Очеву“. Исус је понудио своју безусловну љубав и поверење Оцу. Он је достигао крајње границе самоодрицања „не шта ја хоћу“ – да би остварио вољу Свог Оца. Његово прихватање смрти није била нека врста стоичке пасивности и резигнације, већ чин апсолутне љубави и послушности.

У том тренутку одлуке, када је изјавио да је Његово прихватање смрти у сагласности са Очевом вољом, Он је разбио моћ страха од смрти са свим пратећим неизвесностима, стрепњама и ограничењима. Научио се послушности и испунио божански план (Јеврејима 5:8-9).

Издаја

Јуда је издао Христа пољупцем, знаком пријатељства и љубави.

Издаја и распеће Христово довели су грех предака до крајњих граница. У ова два чина побуна против Бога достигла је свој максимум. Завођење човека у рају кулминирало је смрћу Бога у телу.

Да би победило, зло мора угасити светлост и дискредитовати добро. На крају се, међутим, показује као лаж, апсурд и чисто лудило.

Смрт и васкрсење Христово учинило је зло немоћним. На Велики Четвртак се тако чудно мешају светлост и тама, радост и туга. У Горњој соби и у Гетсиманији светлост царства и тама пакла прожимају се истовремено. Начин живота и пут смрти се спајају. Оба их срећемо на нашем путовању кроз живот. Усред замки и искушења која обилују у свету око нас и у нама, морамо желети да живимо у заједници са свиме што је добро, племенито, природно и безгрешно, образујући се благодаћу Божијом по обличју Христовом.

Молитва пред Причешће

Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне вечере Твоје, јер нећу открити тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда. Већ као разбојник исповедам Те : Помени ме, Господе, у Царству Твоме.

Фусноте:

  1. The Lenten Triodion. translated by Mother Mary and Kallistos Ware (South Canaan, PA: St. Tikhon’s Seminary Press, 1994), pp. 60-61, 548-564.
  2. Calivas, Alkiviadis C. Great Week and Pascha in the Greek Orthodox Church (Brookline: Holy Cross Press, 1992), pp. 51-62.
  3. Farley, Donna. Seasons of Grace: Reflections on the Orthodox Church Year (Ben Lomond, CA: Conciliar Press, 2002), pp. 133-136.
  4. Wybrew, Hugh. Orthodox Lent, Holy Week and Easter: Liturgical Texts with Commentary (Crestwood, NY: St. Vladimir’s Seminary Press, 1997), pp. 101-104.
  5. Photo courtesy of John Thomas and used with permission. Experience more of Holy Week in pictures through John Thomas’ book „Sacred Light: Following the Paschal Journey“
  6. Icon of „The Nipter“ courtesy of Theologic and used with permission.
  7. Icon of the The Mystical Supper provided by:  ΕΚΔΟΣΗ και ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ , ΓΑΛΑΚΤΙΩΝΟΣ ΓΚΑΜΙΛΗ ΤΗΛ. 4971 882, ΕΚΤΥΠΟΣΗ Μ. ΤΟΥΜΠΗΣ Α.Ε., www.toubis.gr

ИЗВОР: https://www.goarch.org/holythursday-learn

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 20.04.2022.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име