О Немањином прогону јеретика говори Сава у Служби Светом Симеону, насталој након преношења свечевих моштију из Хиландара у Студеницу 1207. године, а завршеној до 1213. године. У Осмој песми Службе каже се да је Немања, поред осталог, заштитник правевере, који православном вером таму јеретичку прогони. Кривоверје у Србији у XII веку помиње и први српски краљ Стефан Првовенчани, који, у шестом поглављу свог дела Житије Светог Симеона,
написаном између 1208. и 1216. године – једином документу који говори о Немањином доласку на српски трон – описује како је његов отац, велики жупан Стефан Немања, уништио кривоверје које се појавило у његовој држави.
На Сабору одржаном (највероватније после 1172, односно пре 1182. године) у Расу, код Цркве Светих апостола Петра и Павла (Петрове цркве), осим Стефана Немање говорио је и рашки епископ Јефтимије, али и монаси, игумани, свештеници и властела. На овом сабору јасно се испољила стратегија карактеристична за Европу тога доба, које се током своје владавине и Немања чврсто држао – стратегија тесне сарадње са Црквом. Међутим, Никола Радојчић (1882–1964) сматра да је у Расу одлуку донео сам Стефан Немања, „а сабор
томе акту углавном једино присуствује, и ништа више“.
Тако је, како вели историчарка Ивана Коматина, „у Србији у осмој деценији XII века, одлучношћу Стефана Немање сачувана чиста и неповређена Христова православна вера“, када је православље доживело „свој прави процват“.
Сави је, у борби против богумила, касније помагао и његов брат краљ Стефан Првовенчани. Сава је организовао сабор против јеретика – 1220. или 1221. године – иако су јеретици за време Стефана Немање готово у потпуности уништени. Дакле, јерес јесте постојала, али не онако утицајна као у доба Стефана Немање.
Од тог доба не чује се више ништа у Србији о богумилима.
„Али што би, би, и добро би, јер од Бога би, вели Теодосије (1246–1328).
Речју, Немања је у цркви тражио и налазио ослонац за своју владавину, за њено учвршћење. „Храмови су служили религији, али и држави, владару. Црква је била најбољи савезник у изграђивању централне власти, проповедању државне идеје. Изграђивање мреже цркава био је пут стварног припајања једне области државном ткиву или једној целини“, каже Јованка Калић. Немања је од самог почетка своје владавине, и као удеони кнез, помагао цркву. У периоду до 1166. године окупљао је присталице, тражио савезнике, ослонац у
борби за власт. Није нимало случајно, како је већ речено, што су му браћа спочитавала градњу цркава управо у том раздобљу, тежећи да ослабе његову везу са црквом, а самим тим и његову власт.
Немања је у сарадњи са епископом Јефтимијем, а касније и са Калником, који га је, како каже Теодосије, и замонашио, „у присуству и уз сагласност црквених старешина ‘ решавао најзначајније државне проблеме.
Борба против јереси само је један од важнијих примера сарадње државе, владара и цркве.
Из књиге: Немањићи биографија, Лука Мичета
