Све ово што живим јесте неки стандард. Завршио сам школу, оженио се, почео да радим. Тако сам почео да се остварујем у овом стандарду у којем живимо.
Живим у згради око које су широке улице у којима све врви од зеленила и аутомобила. У мојој лепоти живљења ту почиње апсурд. То зеленило испушта кисеоник, а ти аутомобили испуштају гасове од сагорене нафте. Једно значи постојање, а друго нестајање.
У том мом стандарду комфора сплета зграда, уметнут је један објекат који као да не припада стандардима модерне градње.
Тај простор ми помаже да направим искорак изван стандарда. Насупрот томе овосветска логика попут аутомобила ме обасипа гасовима са којима одлазим у нестајање.
Одлучио сам се за искорак направивши процеп у том стандарду одлазећи у простор који ми нуди постојање. Тај мој искорак у простор постојања као да одатле прикупља енергију којом преображава овај мој стандард, који тад престаје да буде стандард.
Да не буде забуне, није овде реч против аутомобила, него против овосветске буке која оставља чађаве мрље на плућима моје душе. Овај спасоносни искорак јесте тајанство ван времене Литургије. Супротно од ововременог стандарда.
