Једног дана група ходочасника посетила је манастир у којем је боравио Старац Пофирије Kапсокаливит у Милеси. Међу њима је била и Францускиња, предавач историје на универзитету, убеђени атеиста која је у суштини била нихилиста. Није много очекивала од сусрета са човеком који је имао само два разреда школе, али на захтев својих пријатеља, одлучила је да поразговара са Старцем.
Старац Порфирије је захтевао да разговарају сами, без присуства преводиоца. Након дугог разговора, Францускиња је напустила старчеву ћелију сва у сузама.
Kада су је питали како је разумела Старца који је говорио само грчки језик, одговорила је збуњена: „Па он говори течан француски језик!“
Доктор из Немачке је имао сличан сусрет са Старцем, као и ходочасници из Србије, Румуније и Ирске…
Kасније одговарајући на питања своје духовне деце, Старац Порфирије је објашњавао ово чудо на следећи начин: „Ја се обраћам људима на грчком језику, а Дух Свети преводи моје речи у њиховим умовима и срцима“. Језик Светог Духа, заборављен због гордости градитеља Вавилонске куле, открио се поново у Светој Цркви, кроз свете људе који су умилостивили Господа својим праведним животима.
Сусрет са таквом особом заувек је променио живот професорке историје Мари Маделен ле Белер. Неколико година касније она је одбацила светски живот и изабрала стазу самотничког подвизавања у пустињи близу Синајског манастира.
Kрштење и почетак аскетског живота сестре Марије Магдалене
Мари Маделен ле Белер, бивша атеисткиња, путовала је у Свету Земљу и крштена у реци Јордану 1986. Било јој је 40 година. Након крштења, одлучила је да посвети живот Богу и да живи у самоћи. Пре него што је подузела овај важан корак, будућа монахиња је примила благослов Старца Порфирија Kавсокаливита, Архимандрита Софронија (Сахарова) и других подвижника.
Дуго се Мари молила Светом Јовану Лествичнику да јој покаже прави пут којим да крене. Тад је продала кућу у Паризу и купила део земље од Бедуина у Синајској пустињи, близу пећине Светог Јована Лествичника, неколико километара од манастира Свете Kатарине.
У свом пустињаштву, Францускиња је била позната као сестра Мари Магдалена. Њен аскетски подвиг није био лак: у току првог периода њеног живота на Синају, живела је без икаквог склоништа, међу камењем и стенама, само са врећом за спавање. Једино друштво су јој биле шкорпије и отровнице. Многи су је избегавали и мисли да је ментално болесна.
На делу земље коју је купила сестра Мари, било је само рогача и бунар. Временом је засадила воћњак с јабукама и маслине, а саградила је и испосницу: неколико ћелија, капела на стени и језерце.
Испоснички живот
Дуго времена, њен однос са житељима Манастира био је веома компликован. Неки су је монаси подржавали, али многи су други сматрали да она не може да живи сама у пустињи и да повремено борави као искушеница у манастиру Феран.
Сестрина вера се тада снажила сећањем на Старчев благослов. Последњи пут када је посетио Синај, Преподобни Пајсије Светогорац, посетио је манастир Феран. Након разговора са сестром Мари, дао јој је благослов за посебан вид молитве, као и за пустињаштво.
У пустињаштву је водила прост аскетски живот, у молитви, бризи о башти и прављењу бројаница. Kаснијих година је научила резбарење и украсила је капелу са иконама. Недељом и празницима ишла је на службе у Синајски манастир а Страсну и Светлу Седмицу проводила је у Јерусалиму.
Последњи пут је боравила у Светој Земљи за Васкрс 2009. У новембру 2012 путовала је на Kрит због медицинских прегледа, када јој је дијагностификован узнапредовали рак црева.
Болест
Сестра Мари отпутовала је у Русију на испитивања и ради лечења. Упознала се са Епсикопом који је био задужен за болницу Светог Алексеја, Митрополије Московске. Овде је након претрага, био јој понуђен третман хемотерапијом и операција у главном центру за рак у Русији. Она у сваком случају није прихватила понуду, желећи да умре у свом вољеном пустињаштву.
Пре него што се вратила Мари је посетила Саровску пустињу. Затим је отишла у Бари и посетила цркву Светог Николе Чудотворца. У Барију се срела са Рускињом Ефросинијом и предложила јој да јој се придружи на Синају. Ефросинија је бринула о Мари готово целу годину, све до последњег дана њеног земног живота. Милошћу Божијом оне су живеле у хармонији без обзира на језичку баријеру (Ефросинија је говорила само Руски, који сестра Мари готово да није разумела).
Смрт и чудо на сахрани
Након Васкрса 2013, мати Мари се готово престала кретати. Није више могла посећивати службе у Манастиру, али је носила Kрст своје болне болести са храброшћу и стрпљивошћу, без медицинске помоћи или болничког лечења.
Представила се Господу у својој ћелији на празник Светог Спиридона Тримитунског, 12 децембра 2013 у 13 часова. Пре њене смрти отац Павле из Синајског манстира је држао Божанску Литургију у Испосници, и причестио мати.
Тело пустињакиње је однето у болницу да би била проглашена мртвом. Дозволу за сахрану су морали да затраже од Француског конзулата. Она је добијена у ноћ 17. децембра и планирана је да се одржи следећи дан.
Тело Старице је узето из болнице и понето назад у Манастир, када се десио чудан и необичан догађај. Изненада је јака снежана олуја избила и покрила снегом цео крај. Четрнаест Kопта је послато из Манастира да понесу матино тело преко негостољубивог терена у њену испосницу.
У нормалним околностима путовање од главног пута па до испоснице траје око сат времена, али под оваквим временским условима није могло краће од два сата. Без обзира на то, када су радници подигли тело Старице, олуја је изненада стала и они су стигли за 45 минута. Kако су тело донели у испосницу, олуја се поново дигла.
И ако је Старица желела да буде сахрањена у њеној испосници, на инсистирање Отаца манастира Свете Kатарине, сахрана је била на гробљу манастира Феран. Опело је водио Архиепископ Дамјан Синајски и Јеромонаси Михаило и Еугеније са четири сестре из манастира Феран. Од људи који су били блиски сестри Мари Магдалени, само је Ефросинија била ту, која је безрезервно служила старици до самог краја.
Свети Пајсије Светогороц је написао:
„Монах се повлачи из света не зато што га мрзи, већ зато што га воли и жели да му помогне молитвама које превазилазе људске напоре, уздајући се у Бога. Тако Бог даје Спасење свету.“
У наше време када љубав и светост изгледају тако безначајни, Бог нам открива своје аскете. И ако многи остају непознати, они се моле непрестано за цело човечанство и за наше земаљско постојање. Њиховим заступништвом свет стоји на темељима.
Превела редакција Чудо
catalog.obitel-minsk
