Осим онога што му је била основна дужност и позив, Сигмунд Фројд се радо упуштао и у теоријска објашњавања религијских, антрополошких, уметничких појава.
Феминисткињама и религиозним људима се вероватно неће допасти они Фројдови ставови који се односе на уверења која они заступају и бране. Без обзира на то да ли их сматрамо претеранима и једностранима или не, занимљиво је подсетити се неких његових размишљања.
„Могло би заиста да се каже да свака особа непрестано врши психичку анализу својих ближњих и да, стога, њих боље познаје него саму себе. Међутим, да би се остварило оно на шта нас опомињу речи спознај себе самог, потребно је под лупу ставити своје наизглед случајне радње и пропусте.“
„Онај ко има очи да види и уши да чује, може се уверити да нема смртника који је способан да сакрије тајну. Ако су му уста нема, он брбља врховима прстију; издаја цури из сваке његове поре. Због тога је задатак, да се учини свесним оно најскровитије у људској души, лако решив.“
„Очигледно је да су свештеници могли да држе масе у религијској покорности само по цену врло великих уступака човековој нагонској природи. Тако се остало при следећем: једино је Бог јак и добра, а човек слаб игрешан. У свим временима неморалност се ослањала на религију исто колико и моралност.“
„Иако је савест нешто што се налази у нама, она ипак није у нама од самог почетка. Она је потпуна супротност сексуалном животу који је заиста присутан од самог почетка и не придружује му се тек касније. Међутим, познато је да је мало дете аморално, и да код њега не постоје унутрашње кочнице за његове импулсе који теже томе да постигну осећај задовољства. Улогу коју касније преузима Супер-его у почетку игра једна спољашња сила – ауторитет родитеља. Родитељи управљају дететом пружајући му доказе о својој љубави и претећи му казнама.“
„Ако прихватимо популарни начин изражавања, можемо да кажемо да Его у психичком животу заступа разум и разборитост, а Ид необуздане страсти. … Однос Ега према Иду би могао да се упореди са односом јахача према његовом коњу. Коњ даје енергију за промену положаја, а јахач има право да одреди циљ и да управља покретина те снажне животиње. Ипак, између Ега и Ида и превише често се дешава случај који није идеалан, а то је да јахач мора да води свог коње тамо где овај жели да иде.“
„Само однос према сину доноси мајци неограничено задовољење. То је уопште најсавршенији однос између људи у којем има најмање амбиваленције. Мајка може да на сина пренесе славољубље које је у односу на себе морала да сузбија. Од њега може да очекује задовољење свега онога што јој је преостало од њеног комплекса мушкости. Чак ни брак није сигуран све док жена не успе да од свога супруга начини своје дете и да у односу на њега игра улогу мајке.“
„То што женама може да се припише само мало смисла за правичност свакако је повезано са превладавањем зависти у њиховом психичком животу. Захтев за правичношћу представља преображај зависти. Он одређује услов под којим завист сме да се испољи. Такође, за жене кажемо да су њхова социјална интересовања слабија, а способност за сублимацију нагона мања него код мушкараца.“
„Оно што код људи називамо карактером добрим је делом створено од грађе сексуалних узбуђења, а састоји се од нагона фиксираних још у детињству, из сублимације и других таквих конструкција које су одређене да ефикасно сузбијају перверзна чувства – или она која су препозната као таква. Општа перверзна сексуална склоност детињства на тај начин може да се оцени као извор читавог низа наших врлина, уколико стварањем реакције даје подстрек њиховом настајању.“
„Ми смо дошли до тога да се однос према родитељима у којем преовладава инцестуозна жудња може објаснити као централни комплекс неурозе. Откривање оваквог значења инцеста за неурозе, наравно, наилази на општу неверицу одраслих и нормалних особа; на исто такво одбацивање наилазе, на пример, и радови Ота Ранка, који све јасније показују колико се често тема инцеста налази у средишту песничког интересовања и у колико много облика и нијанси даје грађу поезији. Принуђени смо да верујемо да до оваквог одбацивање пре свега долази због дубоке одвратности човека према његовим некадашњим инцестуозним жељама, које је у међувремену потиснуо из свести. Стога нам није неважно што на примеру припадника примитивних култура можемо показати да они инцестуозне жеље које ће једног дана постати несвесне, још осећају као нешто опасно, нешто што заслужује најоштрије мере одбране.“
„Само се у једном подручју свемоћ мисли очувала и у нашој култури, и то у уметности. Само се још у уметности може догодити да човек, распет жељама, створи нешто слично задовољењу и да та игра – захваљујући уметничкој илузији – изазива афективну реакцију као да се ради о нечем реалном. С правом се говори о чаролији уметности, а уметник се упоређује са чаробњаком. “
„У читавом низу случајева генеза мушке хомосексуалности је следећа. Млади човек је необично дуго и интензивно био, у смислу Едиповог комплекса, фиксиран за мајку. Али најзад, после завршеног пубертета, долази време да се мајка замени другим сексуалним објектом. Тада се догађа изненадни обрт: младић не напушта мајку, већ се идентификује с њом; он се претвара у њу, и сада тражи објекте који могу да му замене његов его и које он може да воли и негује онако како је њега волела и неговала мајка.“
Приредила: Марија Стојичић Митић
kultivisise.rs
