У предговору „Писама оптинског старца јеросхимонаха Амвросија монасима“ која су издата 1908. године каже се да ће писма читаоце „подсетити на познати роман Ф. М. Достојевског Браћа Карамазови“ и показаће да старац Зосима који је тамо описан није само плод маште уметника, већ живо лице, преузето из стварности“. Знамо да је на једној години теолошког факултета Достојевском посвећено пело поглавље на тему пастирског проучавања људи по његовим делима. Али ми се чини да је позивање на његово име у оптинском издању писама монасима, а тим пре указивање на Зосиму као на „живо лице, које је преузето из стварности“ још значајније и драгоценије.
Обично се сматра да је као прототип старца Зосиме Достојевском послужио отац Амвросије, што није баш сасвим тачно. Наравно, живо општење у току лета 1878. године с великим оптинским старцем, који је био окружен људима који су долазили код њега из целе Русије, учинило је да се у њему коначно искристалише лик руског свеца – наставника, утешитеља напаћеног и грешног човечанства и молитвеника за њега. Али и без оптинског сусрета Достојевски је већ био припремљен за овај лик – не само у смислу свог опште црквеног знања, већ и кроз две књиге, у којима се непосредно говори о оптинским старцима. Понекад се указује на рукопис „Историјски опис Скита при Оптиној пустињи , у којем су дати ликови старца Леонида и схимника Васијана који му је завилео као на могући материјал за одговарајуће Ликове Зосиме Терапонта ли чак и ако претпоставимо да је Достојснски видео овај рукопис, свеједно су ове две књиге о којима ћу говорити у којој су се налазиле у његовој личној библиотеци, могле неупоредиво пише.
Прва књига је, нарапно, „Казивање о туђиновању и путовању монаха Партенија“, То је књига која се више пута помиње у писмима и белешкама, коју је имао уз себе кад је писао „Идиота“ и „Зле духе“, књига коју је понекад поново читао“, по сведочанству Ане Григорјевне“, Монах Партеније је у септембру 1841, године био у Оптиној пустињи код старца Леонида, и о томе детаљно говори у својој књизи, Достојевски је већ 1870. године обратио пажњу на ово оптинско место у Партенијевој књизи узевши из ње за „зле духе“ опизоду са златником за сцену с јуродивим Семјоном Јаковљевичем. Не знамо како се на ову сцену одразила посета коју је Достојевски начинио познатом московском Јуродивом Ивану Јаковљевичу Корејши, на шта указује Ана Григорјевна, али ево како Партеније описује сцену пријема посетилаца код старца Леонида, који се понекад такође правио јуродив:
„Међу овим људима, – пише Партеније, – клечао је пред њим (пред о.Леонидом – С. Ф.) један господин…
Старац је упитао:
„А јеси ли испунио оно што сам ти пре заповедио“
Овај одговори:
„Не, оче свети, не могу то да испуним.“
Старац рече:
„Зашто си не испунивши прво, дошао још и друго да тражиш“ Онда је строго
рекао својим ученицима: „Истерајте га из келије.“ И они га
истераше напоље…
После један ученик рече:
„Оче свети, ено златника на поду.“ Он рече: „Дајте ми га.“ Дадоше му.
Старац рече:
„То је господин намерно испустио из руку…“ И даде ми пола
империјала.“,
Код Достојевског у „Злим дусима“ је то постало следеће: ·
„“ Питај! — показа одједном, ни не слушајући је, Семјон Јаковљевич на спахију што је клечао.
Монах из манастира, којем би наређено да упита, достојанствено приђе спахији. ;
Шта сте згрешили7 И је ли вам што наложено да извршите?
Да се не бијем, да рукама не дајем на вољу — одговарао је спахија промуклим гласом.
Извршили сте? – упита монах.
– Не могу да извршим, сопствена снага ми не да.
– Терај, терај! Метлом га, метлом! замаха рукама Семјон Јаковљевич. Спахија не чекајући да се казна изврши, скочи и јурну из собе.
– На месту а златник – саопшти монах дижући са пода пола империјала.
– Ено коме! – Семјон Јаковљевич показа прстом на трговца-сто хиљадаша. (9,317).
Узгред речено, код Партенија се ова епизода са златником, која. је скоро у истом облику наведена у роману, завршава на следећи начин: „Касније упитах старца: „Оче свети, зашто си тако строго поступио према господину“ А он ми одговори: „Атонски оче! Знам према коме како треба да поступам: он је слуга Божији и жели да се
спаси, али има једну страст, навикао се на дуван… Ето колико је тешко искоренити страсти из човека…“ Касније је господин опет долазио код старца и молио за опроштај са сузама. Он му је опростио и наредио да испуни оно што му је раније било заповеђено“.
Лик самог аутора књиге — монаха Партенија који обилази манастире – дао је Достојевском и идеју за „монаха-путника“ у „Карамазовима“, само што ју је испунио другим садржајем.
За Зосиму из „Браће Карамазова“, као што смо већ видели, Достојевском су много дали не оптински, већ атонски монаси: Арсеније, Николај, Никита и др. Партенијева књига је само одшкринула врата у Оптину пустињу. У целини је у њу водила друга књига: „Животопис оца Леонида“, управо оног од којег је Партеније добио пола империјала. Утврђено је да се ова књига налазила у библиотеци Достојевског заједно с књигама Симеона Новог Богослова, Јефрема Сирина, Исака Сирина, Партенија, Филарета, Хомјакова, Самарина и другим. Јеросхимонах из Оптине пустиње Леонид, у схими Лав, који се упокојио 1841. године, убрзо након што је Партеније посетио манастир, био је оснивач оптинског старчества, без којег не можемо да замислимо верски живот у Русији у Х1Х веку. О прототиповима Зосиме је нешто, односно мало, рекао сам аутор „Браће Карамазова . „Узео сам лице и фигуру (Зосиме – С. Ф.) од староруских монаха 4 светитеља… Ова глава („О Светом Писму у животу оца Зосиме“) је надахнута и поетска, прототип је преузет из неких поука Тихона Задонског“ (30, књ. 1: 102). „Слична збрка (глава „Кужни задах“ -С. Ф.) коју сам описао у манастиру, једном се десила на Атону у испричана је укратко и с дирљивом наивношћу у „Туђиновању монаха Партениија“ (Исто: 126).
У манастиру који је описан у „Браћи Карамазовима“ дата су два главна лика монаха: светао – Зосимин, и мрачан – Терапонтов, Супротност је описана потпуно логично, јер су и један и други тип историјски проверени. „Сматрам, — писао је Достојевски, — да нисам погрешио против стварности: не само да је тачно као идеал, већ је тачно и као стварност“ (Исто: 102). „Учинићу добро дело: примораћу људе да постану свесни да чист, идеалан хришћанин није апстрактна ствар, већ је сликовито реална и могућа, која се појављује пред нама“ (Исто: 68).
У „Животопису“ о. Леонида се пре свега „очигледно приказује“ Терапонт из романа, што је за схватање Достојевског од изузетне важности. У књизи се говори о једном валаамском монаху Евдокиму, који се „уздао да ће духовни напредак постићи само спољашњим подвизима… није показивао ни кротост, ни љубав, ни Сузе, ни смирење. Напротив, старца су мучили безосећајност, окорелост душе, подозривост (осуђивање) свих и друге, премда скривене страсти. Није налазио мир у себи, иако је извршавао све што треба да се ради… и помисли су га подстицале на самоубиство“. Овде се наводи писмо о. Леонида у вези с неким другим подвижником „узвишеног живота“. „(О монашком животу, – пише о-Леонид, – не може свако здраво да расуђује. А о В. нека свако мисли како му је воља и нека хвали његов узвишен живот, али ми у то вере немамо и не желимо да се неко угледа на његову висину која не доноси плод. „По плодовима њиховим — речено је – познаћете их . А духовни плод је љубав, радост, мир, дуготрпљење, вера, кротост, уздржање и друго. Жалећи због њега, желимо му да дође у познање истине“. Затим ам се у „Животопису“ прича о томе како о. Леонид саветовао и друге монахе који су се уздали у своје узвишене подвиге, како им је скидао вериге и учио их смирењу, овом „претечи љубави“. Али осим ношења верига и другог телесног подвижништва Достојевски је карамзовског Терапонта описао и као „духовица“, као мистички надареног.
Долеће. Дешава се.
Како долеће: У каквом облику?
Као птица…“ (13, 186).
Могли бисмо негодовати и оптужити Достојевског за лошу измишљотину кад је у “ Животопису“ са свим поштењем хришћанске оптинске мисли, не би била наведена прича о томе како је о. Леонид посетио Софрснијеву пустињу. „У то време, – читамо, – тамо је у затвору (у башти – С. Ф.), иза пчелињака, живео јасним Теодосије (Терапонт – С. Ф.), којег су многи сматрали за духовног човека и прозорљивца, јер је предсказао и рат 1812. године и неке друге догађаје. Оцу Леониду се његово устројство (духовно) учинило сумњивим. Упитао га је како сазнаје и предсказује будућност. Затворник је одговорио да му Свети Дух објављује будућност; и на питање старца Леонида — како му објављује – објаснио је да му се Дух Свети јавља у виду голуба и разговара с њим људским гласом. Отац Леонид је видевши да је то очигледна ђавоља обмана, почео да упозорава затворника, али се овај увредио… Отац Леонид се удаљио и одлазећи из обитељи рекао је старешини: „Чувајте свог светог затворника да му се нешто не деси“ Само што је о. Леонид стигао до Орла, сазнао је да се Теодосије удавио“.
Дакле, „Животопис“ је Достојевском дао, као прво, портрете живих Терапонта из руске стварности ХIХ века, а као друго – што је још важније — право да их са сигурношћу и непоштедно разобличава: пре њега су их разобличавали оптински старци. Достојевски је увидео да терапонтовско монаштво није samo чињеница, већ да је то чињеница коју Црква осуђује. За њега је било веома важно да сазна нешто о таквој временски блиској осуди, чак и ако је знао да се овај облик унутрашње црквене заблуде подвргавао оштрој осуди од стране древних отаца Цркве, на пример, преподобног Никите Ститата, ученика преподооног Симеона Новог Богослова (ХI), чију је књигу Достојевски држао на полици.
„Многи верни и ревносни хришћани, — пише преподобни Никита, – исцрпели су своја тела, многим подвижничким трудом и телесним делањем…али пошто при том немају понизно умилење скрушеног и доброљубивиг срца, и милосрђе од љубави, они су и даље празни… и далеки од истинске спознаје Бога, имајући своја мисаона стегна и реч без соли и светлости“.
Из књиге – Наслеђе Достојевског
