Глупост не би била глупост када би имала свест о себи. Имбецил, због саме чињенице да је имбецил, не располаже менталним средствима која би му омогућила да постане свестан своје имбецилности. Овде је епистемички мртви угао који се додирује са трагичним: глупост није толико глупа да не зна своје интересе и да није у стању да се заштити од агресије рационалности.
Глупак, затворен у свој принцип идентитета, себе де факто лишава способности да да ствари види другачије, тј да их сагледа са становишта неког другог, укључујући пре свега некога ко зна више од њега. То је оно што психијатри зову Данинг – Кругеров синдром ефекат, по имену аутора који су указали на њега. некомпетентна личност ће у датој области сасвим сигурно показати катастрофалну неспособност али неће, ако се буде питала, испољити свест о сопственој ништавности, већ ће прецењивати достигнућа. Стручност у било којој области праћена је сазнањем оног што конституише ту стручност, резултат велике борбе вођене под сенком истрајног и тешког рада и сталног довођења у питање. Прави стручњак има свест да је стручњак, одлично познаје свој предмет и свестан је онога што не зна и онога што треба да научи. Дакле, зна своје границе. Истраживања показују да истински стручне и компетентне особе показују склоност ка благом потцењивању свог знања и стручности. Глупак, напротив нема ни трага представе која би му пружила могућност да буде мања будала него што јесте. Уосталом, ни не зна да је глупак, будући да нема средство уз чију помоћ би схватио своју глупост. Људи воле да кажу, да је то његов проблем, али де факто постаје проблем других, и то у мери у којој глупак, немајући свест о њој, остаје, да тако кажемо , привржен својој глупости, па настоји да наметне својој околини , а понекад, ако му се укаже прилика и шире.
Дакле, глупак се не води (искључиво) злобом кад бира епистемологију засновану на субјективитету, интуицији, „аутентичности“ и „искрености“. То је такође сигурно средство да не открије своје мане или да сам од себе сакрије сопствену глупост. Ушанчен у своје непогрешиво „ја“, осигуран против било каквог открића које би променило његову глупост, имебецил не само што врло брзо долази у стање у коме није способан да установи, препозна и идентификује сопствену глупост већ, што је још горе, у њу улаже сву своју способност размишљања, па му више не служи за процену квалитета информација и ваљаности сопствених уверења, него искључиво да утврди да ли се та уверења поклапају с његовим ранијим преференцијама и пристрасностима и да одбаци све што му у том тренутку не одговара. Дух глупости неуморно ради на сопственој одбрани и ради искључиво на њој.
Та погубна посебност глупости није без последица. Као што смо видели, глупост не само што је сама себи невидљива, јер имбецил није у стању да схвати да је имбецил, па зато прецењује своје компентенције, већ га то стање нужно тера да оцрњује и обезвређује истинску интелигенцију (коју би тешко и могао да препозна као такву) и самим тим стално јача своју глупост. Онај ко располаже истинским уверењима и исправним информацијама у основи има само једну ствар да каже – истину. Имбецил располаже бесконачном количином глупости јер има много начина да човек не буде у праву. Ако имамо у виду да кретени мисле како о свему могу изрицати своје мишљење , а притом располажу економским и ефикасним средствима да то чине, онда је јасно да они који располажу поузданим методама за откривање истине неће имати довољно времена да исправе све почињене глупости. То је оно што се назива „принцип асиметрије bullshita“: bullshit, у великој мери и уз мало напора, може чинити свако, док је оних који су способни и решени да му стану на пут мало и притом морају уложити и велики напор.
Неуропсихолог Себастијан Дијегез -из књиге Психологија глупости
