Шта значи Христова тврдња да Царство Божје јесте у нама? (Лк 17:21)
Да бисмо разумели ове речи, морамо погледати бебу. Здраву, тек рођену. Она у себи има потенцијал да хода. Ипак, не хода. Али ходаће, колико год јој та операција апстрактно деловала у времену када још није научила да хода.
Исто важи и за вожњу бицикла, свирање клавира, дипломирање факултета… све те ствари и реалности које нам се чине сасвим туђе док год не овладамо њима. А онда схватимо да је тај потенцијал све време био у нама. Да смо га својом истрајношћу. Вером и вежбом учинили активним у својим околностима и у свом животу.
Но, зашто све ово пишем?
”Вера без дела је мртва по себи”! (Јак. 2:17) Али која су то дела?
И ту креће апстракција. Нешто тотално страно нашем верском бићу те се том мишљу и тим непрестаним унутарњим превирањима одаљујемо од потенцијала који је дубоко укорењен у нама јер ипак ”свака душа је по природи хришћанка”, како би закључио ту проблематику Тертулијан (ANIMA NATURALITER CHRISTIANA – Apol. 17.6; Patrologia Latina 1:377)
И када каже ”по природи хришћанка” он не мисли ту на какву деноминацију, или конфесију већ управо на буђење тог Царства које је у нама. На дневној бази. У нашим 24/7 околностима. Ипак, то се не буди цитатологијом или искључивим не једењем прасета у среду или петак или каквим врстама посне шунке или сојиног сира и млека.
НЕ!
То је лаж на коју смо пристали и којом не остварујемо свој потенцијал и своју Христоликост већ овде, и већ сада.
Али, вратимо се опет детету.
Пре него што потрчи оно закорачи и пре него што почне стабилно да хода оно пада. И пада. И пада. Но, ти падови нису неуспеси већ етапе успеха. Етапе, којима буди оно што је већ у њему – потенцијал да хода!
Зато, и управо зато, јесте битно послушати наук Цркве изражен у Велику суботу: ”Да молчи́т вся́кая плоть челове́ча, и да стои́т со стра́хом и тре́петом, и ничто́же земно́е в себе́ да помышля́ет”!
Српским језиком речено – ЋУТИ!
Јер Христос није отварао панел дискусије већ је собом донео УПУТСТВО како то Царство пробудити. Како га живети!
Као и детету, тако и човеку па самим тим и свима нама – најбитнији је тај први корак. То је сусрет и то је ПРИЧЕШЋЕ!
Зато ЋУТИ и дођи на Литургију и ПРИЧЕСТИ СЕ јер је Он рекао сасвим јасно:
„Узмите, једите; ово је Тело моје које се ломи за вас, ради опроштења грехова” и „Пијте из ње сви; ово је Крв моја Новога завета која се лије за вас, и за многе, ради опроштења грехова” (Мт. 26:26-28)
И заиста потребно је доста труда, цитатологије и апстракције да се не разумеју ове једноставне речи. Труда да нашу веру изопачимо до те мере да постанемо уверени да ћемо се спасити сојиним сиром и млеком а не Љубављу Христовом.
Заиста?
Мислите о томе…
