У другој половини деветнаестог века је коначно избегнута опасност да се источнохришћанска култура и уметничка традиција увуче у протестантско схоластичке сукобе, пре свега политичко – философске, али и свакако и уметничко – културолошке, као и много пута после реформације у западној Цркви.
Ова опасност постојала је реалнија сваки пут када би западна Европа била, пре свега, економски и војно супериорнија у односу на Источну, што се дешавало често након 12. века (први пут 1204.) а тако је и данас.
У деветнаестом веку, Србија и балканске државе су се ослободиле од Турака и започеле своју културну, духовну и војну експанзију, данас би рекли, погрешно: реформу.
Западне силе су у периоду од 1890. до 1914. испробавале снагу Русије стежући омчу око Србије. Краљ Милан Обреновић покушава да заустави уцене западних сила тиме што се потпуно окреће Бечу и потписује тајни споразум са Аустроугарском, којим се потпуно одриче спољне политике. Миланов син, краљ Александар Обреновић покушава да се поново окрене Русији као савезнику, још као младић одлази у Петровград, где бива дочекан уз све краљевске почасти, а1 900. руски посланик му бива кум на венчању у име императора.
Ипак, Русија није подржала Србију на Берлинском конгресу, нити када је аустроугарска анексирала Босну и Херцеговину. Тачку на овакву западноевропску политику ставио је Николај II Романов, који је проценио да Русија мора да уђе у велики рат против Аустроугарске и Немачке царевине и да бранећи Србију, брани и своје интересе.
Руски писац и теолог Георгије Флоровски каже да је у његово време западна Европа подељена, са једне стране су Немачко и Аустроугарско Царство, са својим сателитским државама, а са друге Француска и Енглеска. Још, Флоровски каже да када би Западни свет био уједињен, нас на Истоку би, (који традиционално припадамо наслеђу источно – ромејског царства, у коме је Москва трећи Рим,) освојили, поробили и учинили да нестанемо.
Данас смо сведоци пророчких речи Георгија Флоровског, ми живимо у свету у коме је западна Европа уједињена против Русије, али и Србије која је једина остала као део културног наслеђа Источног Ромејског царства на Балкану. Врхунац уједињеног Западног света окренутог против нас достигао је врхунац у бомбардовању Републике Српске 1995. године и С.Р.Југославије 1999.
У интервјуу који је за Немачки spiеgеl дао Александар Солжењицин, руски писац и публициста, он истиче као преломну тачку у односу Русије с једне стране и западне Eвропе и Америке, земаља НАТО пакта, с друге стране, бомбардовање Југославије 1999. године. Тада је, како каже Солжењицин руска елита, али и интелектуална јавност, као и војни врх схватио да су они следећи. И од тог тренутка Русија драстично мења своју политику.
У Русији у 19. веку и почетком двадесетог века, као што смо већ напоменули делују: Чајковски, Гогољ, Пушкин, Достојевски, Чехов, Толстој, Тургењев, Глинка, Бородин, Иља Рјепин, Мендељејев, Модест Мусорски, Николај Римски-Корсаков, Рахмањинов нешто касније Шолохов, Булгаков, Стравински, Сергеј Прокофјев, Василиј Кандински…
Овај духовни врхунац источног света прекида бољшевичка ревулуција. Попут Кнеза Мишкина, јунака из романа „Идиот“ Фјодора Михајловића Достојевског, возом из Западне Европе у Русију долази Лењин, човек са мисијом да уништи царску Русију.
У крвавој октобарској револуцији, страда царска породица Романов. Бољшевици убијају цара Николаја, његову супругу, сина Алексеја и четири кћери, међу њима и Татјану Николајевну, вереницу регента Александра Карађорђевића, несуђену југословенску краљицу, убијени су и куварица, кућна помоћница, царев лекар, који је лечио церевића од хемофилије, чак и пас царевића Алексеја.
Зашто је Лењин побио и девојчице, кћери Николаја Романова? Ако знамо да је Татјана имала двадесет једну годину, а две млађе сестре још мање. Зашто је била убијена и Анастасија, девојчица од непуних шеснаест година. Зато што је Лењин знао, да ако једна девојчица остане жива, да једног дана може доћи њен син и рећи: ја сам легитимни владар Русије, а ви сте сви узурпатори.
Поступке надолазећих западних агената у Русију, такође је генијално и пророчки описао Достојевски педесет година пре појаве Лењина у роману „Зли дуси“
Позитивне стране ових стравичних злочина и крваве револуције у Русији је та што неколико хиљада генијалних руских мислиоца напушта Русију и долази у Европу, али и Србију. Културно наслеђе Источно–ромејског царства, наставља да живи кратко у краљевини Југославији, јер Александар Карађорђевић даје азил белогардејцима. Руски мигранти у Србији отварају позоришта, оперу, почињу да се изводе прве балетске представе. Краљ Александар остаје до краја живота противник бољшевичког Совјетског савеза, али и западног нацизма. Убрзо пада од руке македонских и усташких сепаратиста, подржаних од стране Мусолинија, као прва жртва фашизма у Европи. Тако пада и последња брана од продора западних покрета, фашизма, комунизма и атеизма у Србију.
Велики број руских научника долази и у Француску, и почиње да предаје на Сорбони и осталим западним универзитетима. Сусрет западног човека са руским мислиоцима, сличан је оном сусрету западне Европе са античким умовима, који су бежећи од турске најезде дошли у латинске земље. Руски богослови донели су на западне универзитете изворно, аутентично хришћанство и тиме убрзали процес враћања западне Цркве на источнохрићанско богослужење, које бива враћено у римокатоличке Цркве од другог Ватиканског концила.
Шта данас ми можемо да понудимо западној Европи, као део наслеђа ових велиих култура и цивилизација, чији смо и даље једини духовни баштиници?
Наравно, пре свих: Достојевског.
Митрополит Пергамски Јован Зизијулас у једној студији каже да ми са Истока требамо Западној Европи понудити Достојевског уместо Ничеа.
Достојевски за нас стоји, као стуб, као светло које нам показује којим путем би требало да идемо. Достојевски пише слободан од сукоба реформације и контрареформације. Слободан од свих западних утицаја, чврсто ослоњен на богословље неподељене Цркве. Сав у Христу и Цркви коју никада није напустио.
У већ поменутом роману „Зли дуси“ један од јунака говори: „Ако би морао да бирам између Христа и истине, радије бих се одлучио за Христа, а не за истину“ пошто у романима тешко можемо да разлучимо шта је оно што говори лик из књиге, а шта је мишљење самог аутора, оно што Достојевски говори у својим писмима, која је често слао брату, пријатељима, својој супрузи, представљају његове директне беседе, јасан и разговетан став, рекао би Кант.
Још један западни мислилац, швајцарски писац Карл Густав Јунг каже да када генијални људи стварају, они не стварају само из свога искуства, емпиријски, већ имају ту способност да уђу у колективну свест и да отуда „извуку“ и нама прикажу архетипове. Тако је Достојевски у својим романима описао двадесет пет потпуних психолошких профила. По речима, Алфреда Адлера и Томаса Мана, оно што је дар Достојевског западној Европи је управо психологија.
Тако у једном писму, Достојевски завршава и поново потврђује своју мисао из романа и каже: „ако би ми неко математичком формулом доказао да је истина ван Христа, ја бих се радије одлучио да будем са Христом, а не са истином“
Достојевски је и данас 160 година након објављивања његовог првог романа, актуелан и савремен писац и чак један од најизвођенијих драмских писаца и ако није написао ни једну драму. Читава је плејада западних мислиоца, философа, књижевника, али чак и оних који су се бавили природним и егзактним наукама, а који се нису либили да Достојевског назову својим директним учитељем. Немогуће их је чак и само поменути. Можемо само да издвојимо Фројда, Јунга, Адлера, Ничеа, Кјеркегора, Томаса Мана, Исидору Секулић, Алберта Ајнштајна, Шолохова, Николаја Берђајева, Фредерика Коплстона, Николаја Жичког, Јустина Ћелијског…
У току комунистичког тоталитаризма, како у Југославији, тако и у Совјетском Савезу у други план је померана еклисиолошка свест, христоцентричност и црквеност Достојевског. И поред ове чињенице, велики писац је и у комунистичким земљама читан, извођен и тумачен.
Било је критичара који су у Достојевском хтели да виде пре свега писца који критикује, на пример руско друштво у царској Русији, Западну Европу, социјализам, римокатолицизам. А у ствари, Достојевски је пре свега мислилац који говори о људским судбинама и њиховим местом у свету, да би се кроз љубав човек потврдио као јединствена и непоновљива личност. Достојевски нам говори о покајању као о дубоком егзистенцијалном потресу бића, о томе да свако може да буде добар, да нам је свако потребан, да сваком треба опростити.
Достојевски снажније од свих писаца у светској књижевности говори о човеку као о становнику Царства Небеског, показује како се човек губи у овом свету, ако је ван или без Цркве и да љубав, неоплемењена слободом, која је наметнута споља, не спасава, већ води у деградацију бића, пропадљивост и смрт.
И ако се није бавио схоластичким излагањем богословских шема, катихеза Достојевског је дубоко покајна. У свом пишчевом дневнику, писмима и кроз своје ликове у романима писац говори о покајању као о преображају личности, као о формирању, али и стварању, новог човека у Цркви, љубављу Божијом, као о саобразовању са Христовим начином постојања, ако начином живота.
Свештеник Стеван Стефановић
