Свештеник Стеван Стефановић: Први балкански рат

Први део, узроци и почетак рата

Боже мили, на дару ти хвала, кличе вила с Авале планине,
Па дозива своје посестриме: Са Балкана вилу Загоркињу,
Са Ловћена вилу Равијојлу, и с Олимпа вилу Приморкињу,
Па је њима вила бесједила: „Ево има пет стотин’ година
Како смо ми Балкан изгубили, све хришћанске порушене цркве, и градови огњем попаљени, сиротиња коњ’ма прегажена

А јунаци под мач ударени, љуто цвили сиротиња раја,

Љуто цвили до Бога се чује, све помиње Краљевића Марка,
Нема Марка жалосна му мајка, Марко спава пет стотин’ година
У пећини – Урвини планини, већ почујте моје сеје миле,

Да беремо биље од разбора, да дижемо махнита јунака,

Нек избавља робље од душманa!“
То су виле сестру послушале, одлетјеше гором и планином,
Узабраше биља свакојака, па га носе Урвини планини,
Те залажу Краљевића Марка. пробуди се Краљевићу Марко,
Па вилама ријеч проговара: -„Шта је виле моје посестриме?
Што ми трошне кости протресате, што скидате са небеса душу?“
Виле Марку ‘вако бесједиле: „Побратиме Краљевићу Марко,
Ти се јеси јунак затекао, да се опет на земљицу вратиш,
Кад нестане злобе и ината, Балкан се је гр’јеха опростио
Бољи пород данас породио, иди Марко, отјерај душмане,
„Отми рају из душманске руке!“

По народној епици, која израња из надубљих слојева колективног сећања, Марко Краљевић је спавао и чекао погодан тренутак да се пробуди и настави борбу против Турака. Марка виле буде речима да је коначно Бољи пород данас породио, овим народни песник жели да нам каже да је коначно сазрело време, да је коначно рођен бољи пород од свих пређашњих, генерација која може да ослободи Косово.

И заиста је било тако.

Генерација наших прадедова, која је ослободила Косово у Првом балканском рату, је највећа генерација у нашој славној историји дужој од 1400 година. Може стајати раме уз раме са Карађорђевим устаницима и може стајати право пред косовским витезовима. Ова генерација је победила 1912. у Првом балканском рату, у бици на Куманову, највећој бици нашег времена, затим 1913. у Брегалничкој бици, у којој је страдало више људи него у читавом Првом балканском рату, затим 1914. у бици на Церу и Колубари. Ова генерација је прешла Албанију пешке заједно са својим краљевима Петром и Александром, затим је победила на Кајмакчалану и пробила Солунски фронт.

У наставку народне песме, Марко Краљевић, Милош Обилић и Реља Крилатица дају своју храброст, брзину, снагу и јунаштво српском народу да уз помоћ њих на мистични начин ослободе Косово и Стару Србију.

Колико је ова прича митолошка и епска а колико заиста историјске чињенице показују да је ово истина? Милан Ракић и читава његова видовданска етика, најбоље оличена у песми „На Газиместану“, где Ракић песничком интуицијом предосећа да је дошло време, да је друштво сазрело и да долазе најславнији дани ослобођења Србије.

Ракић узвикује:

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Чак и Ђорђе Карађорђевић у својим мемоарима говори о високом моралу обичних војника. О томе да су се они који нису били регрутовани, јављали као добровољци, о редовима поносних сељака пред регрутним комисијама. И о невероватном броју војника које је тада краљевина Србија успела да мобилише, иако је, тада у оквиру краљевине Србије живело тек око 40% од свих Срба, остали су живели у окупираним територијама, у Босни и Херцеговини, Старој Србији, Косову, српској Војводини, Метохији…

Турска империја је почетком двадесетог века била у стагнацији. Западноевропске силе су Турску називале болесник на Босфору. После младотурске револуције, која је извршена уз помоћ британске тајне службе, турска интелектуална елита је покушала да изврши реформе које би колико-толико консолидовале царство и поново увеле Турску у ред великих сила. Прва реформа била је изједначавање свих становника царства. Ово је био одговор на укидање феудалних система широм Европе током читавог претходног столећа.  Наиме, хришћанско становништво у оквиру Турског царства, више није било „раја“ која је радила на спахилуцима, без права на своју земљу, већ су права муслиманског и хришћанског становништва изједначена.

Уместо да хришћани овим реформама буду задовољни, десило се обрнуто, муслиманско становништво, навикнуто на многе привилегије, постало је дубоко незадовољно. Пре свих муслиманско становништво у Албанији, које покушава да се организује, да се избори за неку врсту самосталности, аутономије у оквиру Турског царства,  најпре износећи свој захтев на Берлинском конгресу, затим преко призренске лиге и на крају својим захтевима упућеним Порти, турској влади.

Догађај који је убрзао балканске ратове била је и анексија Босне и Херцеговине. Осетивши слабост Турске и немоћ да јој се супротстави, Аустроугарска монархија је најпре заузела а затим и потпуно окупирала Босну и Херцеговину. Након уједињења Немачке, Аустрија је остала ван Немачког царства и као таква имала је могућност да се шири само на југ и исток. На том путу налазиле су јој се слободне, балканске, словенске државе, пре свих, краљевина Србија. Да би остварила своју вековну тежњу: излаз на луку Солун, Аустрија је имала две могућности, да до Солуна продре најкраћим путем, долинама Мораве и Вардара, што је подразумевало потпуно уништење краљевине Србије и што је и био став хабзбуршких милитантних кругова, генералштаба и војске. И други начин је био да се потпуно окружи краљевина Србија, да после анексије Босне и Херцеговине, Аустроугарска анектира и Рашку област, која је такође припадала Турској и да преко ње раздвоји две српске државе: краљевину Црну Гору и краљевину Србију. Након тога Аустроугарска би теоријски, преко Косова и Македоније изашла на југ и у Солун.

Најнепосреднији повод за избијање балканских ратова био је Италијанско – турски рат 1911. и 1912. у коме је Турска поражена, а Италија јој је одузела територије у Африци, пре свега Либију.

Ови догађаји показали су балканским земљама да је Турска и те како рањива.

Тако су балканске државе склопиле 1912. године велики савез. Овај савез био је резултат дипломатске мисије једног генијалног човека, данас у великој мери заборављеног, реч је о Миловану Миловановићу, шефу српске дипломатије и председнику владе. Милован Миловановић је уз Пашића, Ристића и Гарашанина највећи српски политичар у последње две стотине година. Милован Миловановић је докторирао право у Паризу, на Сорбони. Његова докторска дисертација била је награђена златном медаљом Париског универзитета 1888. године. Био је потпредседник једне од четири комисије Хашког трибунала на другој Хашкој конференцији, када је изабран и за сталног судију. Миловановић је чак био од француске владе одређен као правник који је преводио одлуке Хашког суда на француски. Жорж Клемансо, председник француске владе је говорио да ниједан европски политичар није Миловановићевог калибра.

Војне споразуме су међусобно једна са другом, потписале најпре краљевина Србија и Бугарска, са српске стране Милован Миловановић, са бугарске Иван Гешов, којим су се обавезале да ће једна другој притећи у помоћ у случају напада било које треће стране. Затим су такав споразум потписале и Бугарска и Грчка и на крају Црна Гора и Србија. Пошто Бугарска и Грчка нису могле да се договоре око територијалних претензија, договорено је да ова питања уопште не разматрају до тренутка коначног ослобођења.

Турска је још увек била превелик залогај за балканске земље, и западним силама није био интересантан балкански савез јер су сматрале да се балканске земље нити појединачно, нити заједно могу супротставити Турској. С друге стране, сви су били против рата, па чак и Русија, традиционални заштитник словенских православних држава. Још један проблем био је потенцијална подела ослобођених области.

Балкански савезници су се сложили да Рашка област, Косово, Метохија и Северна Албанија до луке Драч на Јадранском мору припадну Србији, с друге стране и краљевина Србија и Бугарска и Грчка су сматрале да историјски Македонија припада њима. Када кажем Македонија, ту наравно не мислим на простор данашње Републике Северне Македоније, творевине комунистичке окупационе власти Јосипа Броза, већ много шире географске регије Македоније. Начелан договор био је да област егејска и епирска Македонија припадну Грчкој, пиринска Македонија Бугарској а да се простор вардарске Македоније подели између Србије и Бугарске дијагонално, линијом која би ишла са југозапада на североисток, тако што би нама припао северозападни део, а Бугарској југоисточни. Руски цар се лично обавезао да ће бити посредник у преговорима.

Још, сам бугарски цар, Фердинанд I сматрао је да Солун по праву припада Бугарској.

Прва је рат Турској објавила Црна Гора, осмог октобра 1912. године, због међусобног кошкања на граници и упад турске војске на територију Црне Горе, краљ Никола Петровић објавио је рат Турској. Ово је, наравно, био део тактике балканских земаља, сматрало се да ако се и западне силе заједно са Турском, окрену против балканских земаља, да неће дирати Црну Гору и да ће рат Црне Горе и Турске сматрати изолованим сукобом, јер Црна Гора као сама и најмања од балканских држава није могла да нанесе озбиљну штету Османском царству.

Ово се, међутим, није десило. Притисак западних сила је изостао тако да су једна за другом све балканске државе објавиле рат Турској. Наиме, краљевине Србија, Бугарска и Грчка упућују турској влади ултиматум 13. октобра, који наравно Турска одбија.

Највећу војску могла је да мобилише Бугарска, близу 600.000 војника. Грчка војска је била најслабија, на почетку рата је могла да мобилише тек неких 120.000 војника, али је имала флоту, чији је основни задатак био да спречи долазак додатних турских трупа из Мале Азије и Северне Африке.

Турска је свакако била далеко јача од сваке балканске земље појединачно, али је била велика, простирала се на три континента и било је јако тешко пребацити војску из удаљених крајева на истоку и југу на балкански фронт.

Тако је рат почео.

Свештеник Стеван Стефановић