Свештеник Стеван Стефановић: ПАТРИЈАРХ ДИМИТРИЈЕ (ПАВЛОВИЋ) – први део

Патријарх Димитрије рођен је као Димитрије Павловић у Пожаревцу 1846. године. Породица Павловић се у околину Пожаревца доселила са Косова, након друге сеобе Срба под Арсенијем IV Јовановићем, као и уосталом највећи број Срба у Ресави, Браничеву и источној Србији.

Димитријев отац Стојан Павловић био је јако сиромашан и надничио је да би школовао своју децу. У Великом Селу Димитрије завршава четири разреда основне школе, нижу гимназију у Пожаревцу, а вишу у Београду. Димитрије је чак и као ученик гимназије морао да ради у богатијим кућама да би имао од чега да живи. Иако сиромашан и радничког, сељачког порекла уписује Богословију Светог Саве у Београду, где убрзо скреће пажњу професора на себе јер је био живе интелигенције, креативан и самосвестан. Волео је историју, филологију, беседништво, а уз то је био миран, дисциплинован, кротак и смеран. Препознавши многоструко талентованог дечака, Краљевина Србија му даје државну стипендију.

У богословији, Димитрије је био један од оснивача Друштва „Братство“ које ће касније окупљати богослове, али и свештенике.

Након завршене богословије Димитрије најпре ради као учитељ у Ракитову, а затим и у селу Брзан. Ту се упознаје са Јелицом, ћерком проте Луке Радовановића, пароха лаповског. Као учитељ, и млад свршени богослов Димитрије је прислуживао у лаповској цркви, певао у певници и помагао проти Луки. Двоје младих су веома брзо развили симпатије а затим и љубав, уз благослов проте Луке, који је препознао интелект и мноштво талената сиромашног богослова.

Пошто се оженио, Димитрије је стекао могућност да постане свештеник, те га митрополит Михајло Јовановић рукополаже у свештеника већ 1870. године. Најпре је био свештеник капелан, помоћник своме тасту, а убрзо и парохијски свештеник у Лапову.

Лаповци су волели Димитрија, и он је волео Лапово. И касније, био је везан снажним емотивним везама према овом поморавском месту. Планови младог брачног пара били су да заувек остану у Лапову. Јелица, одрасла у свештеничкој породици, добро је разумела природу посла свог младог супруга, као што је и Димитрије у Јелици нашао своју бољу половину, саборца и најбољег пријатеља.

Лаповци су Димитрија звали отац Мита и касније када је постао патријарх, звали су га патријарх Мита и увек су га сматрали својим. Његови савременици говорили су да својим изгледом, држањем и достојанством одудара од околине у којој се нашао. Лаповци су подсвесно знали да је њихов млади свештеник предодређен за много већа дела.

Међутим, ова идилична ситуација трајала је јако кратко. Јелица умире, већ 1873. године, највероватније од туберкулозе. Ово је био тежак ударац за младог свештеника, који је јако тешко поднео смрт супруге и рушење читавог света који су заједно градили.

Оно што Димитрије тад није могао да зна било је то да је Господ њему наменио да буде први патријарх обновљене Пећке патријаршије и онај који ће својом руком крунисати краља Југославије Александра Карађорђевића и венчати га са краљицом Маријом.

Својој супрузи посветио је песму, која стоји уклесана у надгробном споменику:

„Снажног тела, умиљатог лика, као да беше 

  природина слика

 Чиста срца искренога збора, благе душе

 небескога створа

 Безазлена, волела невино, а мрзела

 злобно, непоштено

 Млада беше ко росно цвеће, што процвета

 у рано пролеће

 Ал смрт нагла баш је онда снађе, кад

 требаше да у живот зађе

 Смрћу њеном много је изгубљено, до три

 срца тугом измрвљено

 До две наде вечно поништене, и две славе

 навек погашене

 Место свега мрачни гроб и кости, оцу,

 мајци, потпора старости,

 А супругу ова хладна стена, и судбина

 горча од пелена…“

Јелица је сахрањена између својих родитеља, односно, они су сахрањени лево и десно од ње. Након смрти супруге, Димитрије, као свештеник удовац, а убрзо и као монах уписује Високу школу, историјско – филолошког одсека. Након завршетка факултета постаје професор у богословији, предаје словенски језик и беседништво.

Никада није заборавио своју Јелици и Лапово. Као свештеник, студент, стално је долазио код свог таста. Помагао му је у парохијским обавезама и посебно у администрацији, тако се у Црквеним књигама и летописима налазе његови потписи из година након Јеличине смрти.

Лаповци су сведочили да је увек посећивао гроб своје жене, дуго остајао на њему и плакао. И након 1920, као човек у јако позним годинама и патријарх, чак је пет пута долазио у Лапово, више него у било које друго место у Краљевини Југославији и поклањао се сенима своје давно преминуле супруге.

Тако је патријарх Димитрије једина особа у историји Српске православне цркве која је прошла кроз све црквене чинове, био је ђак богослов и учитељ, био је ожењен, парохијски свештеник али и монах, професор богословије, епископ нишки и шабачки, затим митрополит и на крају патријарх. Био је и војник своје државе, јер је са својим краљем, војском и народом прешао и албанску голготу.