Осмог октобра 1912. почиње Први балкански рат.
Епска борба српског народа за ослобођење Косова и Јужне Србије од Турака, толико дуго чекана отпочела је. Ђорђе из Швајцарске одлази најпре у Италију код своје тетке, затим се враћа у краљевину Србију по свој ратни распоред.
Краљ Петар је као монарх био врховни командант војске Краљевине Србије, Александар као престолонаследник био је формално командант прве армије, а кнез Арсен, млађи брат краља Петра био је командант целе коњице Краљевине Србије. Краљевић Ђорђе је очекивао да ће бити командант друге армије.
Када су му брат и отац саопштили у кабинету краља Петра, да он нема војни распоред, и да није планиран да учествује у рату због своје болести, Ђорђе је то јако тешко поднео. Ово је веома важан моменат за разумевање једног Карађорђевића. Колико год да су они били државници и владари, Карађорђевићи су били пре свега ратници, а изнад тога и изнад свега осталог патриоте, истински родољуби. Ђорђе није могао да замисли да он неће учествовати у славним борбама за ослобођење Косова. Када је Александар Карађорђевић питао брата зашто хоће да иде у рат и страдање, када може да путује у Париз и ради шта жели, за Ђорђа је то била најстрашнија увреда, како сам каже, најтрагичнији и најцрњи део његовог дотадашњег живота.
Од тадашњих политичара мало ко је учествовао у балканским ратовима, нити у Првом светском рату, као што и раније Милан Обреновић није учествовао у српско- турским ратовима иако је формално био командант војске. Током српско-бугарског рата Милан Обреновић је имао нервни слом због пораза српске војске. Михајло и Александар Обреновић такође нису учествовали у ратовима. За једног Карађорђевића бити у рату заједно са својим народом је била ствар части и ствар идентитета.
Из очевог кабинета Ђорђе Карађорђевић је отишао право код свог пријатеља, Степе Степановића, у штаб овог генерала који је командовао другом армијом. Када га је видео, узнемиреног и уплашеног, Степа га је питао: „Шта је с вама Краљевићу?“
Ђорђе му је одговорио: „Дошао сам да вам се јавим генерале, примите ме у своју армију…“
Генерал га је натерао да седне и неко време га је посматрао очински: „Ви нисте у саставу моје армије, зар немате ратни распоред?“
„Немам генерале, примите ме Ви, не као капетана, већ као обичног војника, као незнаног војника…“
Велики Степа Степановић је устао са столице, загрлио краљевића и рекао му: Примљени сте, од данас сте под мојом командом. Где год је моја армија онде ћете бити и ви…“
Тако је Ђорђе Карађорђевић учествовао у Првом балканском рату у армији Степе Степановића, наравно као официр, капетан, не као обичан војник. Учествовао је посредно и у бици на Куманову, најславнијој и највећој бици нашег доба, јер да није било Куманова, не би било ни Брегалнице, Цера, нити Колубаре. Армија Степе Степановића није учествовала у самој бици на Куманову, већ се борила на коти Црни Врх, где су биле турске снаге које су чувале одступницу главнине непријатељске војске која се налазила на Овчијем пољу.
У Битољу, краљевић се разболео од тифуса, хитно је враћен у Београд и изнајмљен му је стан у Његошевој улици, није живео у двору. Током Другог балканског рата, краљевић је био у Скопљу, током осмодневне битке на Брегалници није учествовао у борбама, али је био са војском на фронту. И овако нарушеног здравља, са лошим имунитетом и окружен болесним војницима, Ђорђе и после Другог балканског рата добија тифус.
У Првом светском рату учествовао је у борбама на Мачковом камену, у јединици првог батаљона, петог прекобројног пешадијског пука. Мачков камен био је важна стратегијска тачка. Аустроугарска војска била је улогорена на врху Мачковог камена, на јужном делу гребена планине која се зове Јагодње. Многобројна непријатељска артиљерија била је скривена и добро заклоњена у шумарцима, а Срби су били у рову који се налазио на отвореном. Од кише метака нико није могао да помоли главу из рова. Будући да су се Аустријанци у односу на нас налазили узбрдо, наши су били у неповољнијем положају.
Око три часова поподне, шестог септембра, када је стигло појачање, Ђорђе Карађорђевић је узјахао коња, пришао војницима у рову и рекао да као најстарији син краља Петра, разрешава команданта пука и да сам преузима вођство, уз мноштво псовки, упућене војницима. Наредио им је да га следе и кренуо у јуриш. Ово је био јуначки подвиг, јуначки, али уједно и сулуд. Војска Краљевине Србије је освојила Мачков камен, али је сам пук десеткован, чак је и сам принц који је повео јуриш био тешко рањен, готово на смрт. Јер такав је био Ђорђе, његови поступци су увек били на граници, или су то поступци лудачки храброг, размаженог и обесног принца или су то заиста поступци неуравнотежене особе.
Лудо и храбро. У исто време.
За подвиг на Мачковом камену Ђорђе добија Карађорђеву звезду, један је од 118 војника који су одликовани Карађорђевом звездом.
Након рањавања и опоравка краљевића Ђорђа у Крупњу, регент Александар, бојећи се шта даље може да очекује од свог брата, поново разрешава свих војних дужности Ђорђа и наређује му да оде у иностранство. Ђорђу је ово јако тешко пало, али убрзо напушта земљу и одлази у Монте Карло, а затим и поново у Париз.
Још док траје рат из Монте Карла пише Мики Аласу: да ли је могуће победити у рулету? Док наша војска прелази албанску голготу и заједно са војском и стари краљ Чика Пера, али и краљ Александар (што су комунисти свесно прећуткивали), краљевић Ђорђе, помирен са чињеницом да му је забрањено даље учествовање у рату проводи време у коцкарницама. У Паризу, Ђорђе се дружи са Радетом Пашићем сином Николе Пашића, са којим смо се упознали у филму и серији „Монтевидео“.
Током рата Ђорђе још једном долази у Солун, маја 1917. године. У време када се наша војска налази на Солунском фронту, а припадници Црне руке, такозвани завереници, пред Солунским процесом.
Солунски процес је велика и широка тема, и овде нећемо ни покушати да се њоме бавимо. Рећи ћемо само да је она означила крај приче о три центара моћи у Краљевини Србији. Краљ Александар за кога су сви мислили да је блажи од Ђорђа, понудио је сарадњу Апису, да би се уклонио Пашић. Апис тада прави другу фаталну грешку у свом животу, поново потцењује Александра, сматра да је довољно јак и да има апсолутну подршку у војсци и одбија пружену руку краља Александра. Александар се тада окреће Пашићу, хапси заверенике и дешава се оно што увек бива када се два центра моћи окрену против трећег: Аписа са још двојицом завереника бива осуђен за велеиздају на смрт. Трећи центар моћи потпуно нестаје.
Солунски процес је био животно дело генерала Живковића, најближег пријатеља и најближег сарадника краља Александра Карађорђевића. Група официра окупљених око генерала Живковића је колоквијално називана „Бела рука“ јер су стајали насупрот удружењу „Уједињење или смрт“, које се називало још и „Црна рука“. Колико је солунски процес био важан, навешћу вам само тројицу официра који су одбили да сведоче против Аписа, а ви закључке изведите сами: Драгољуб Дража Михајловић, Милан Недић и Мустафа Голубић.
Пред стрељање Аписа, Ђорђе долази код Александра и покушава да га убеди да поштеди заверенике. Александар га подсећа да су управо ти завереници радили о глави краљевићу Ђорђу, да су од смрти Колаковића до абдикације краљевића управо они били најагилнији у захтевима да престолонаследник абдицира. Александар је био непоколебљив и уз Драгутина Димитријевића Аписа, који је тада био заменик начелника штаба треће армије, осуђени су и стрељани и Раде Малобабић и мајор Љубомир Вуловић.
Након рата, Ђорђе Карађорђевић одлази у Париз и тамо наставља да живи онако како је навикао.
Када је велики пријатељ и поштовалац Петра Карађорђевића, Миленко Веснић умро у Паризу, на његово место српског посланика у Француској долази амбасадор Михајловић, који није имао респекта према Ђорђу, тако да је о сваком гафу који је краљевић направио у Паризу, али буквално о сваком слао депешу у Краљевину СХС, у двор Александру. Сва ова писма се данас налазе у архиву Југославије и доступна су јавности. У њима између осталог пише да је Ђорђе долазио у посланство сваког дана, са пиштољем и штапом, да је изнуђивао новац од амбасадора, а запослене у посланству тукао штапом. Једном приликом када је Михајловић одбио да му да новац, Ђорђе је мокрио преко амбасадоровог радног стола. Овакав поступак је поновио још два пута, једном у присуству даме у хотелу, трећи пут у лифту.
Ђорђе 1921. и 1922. проводи на релацији Београд – Париз. У Београду се дружи са републиканцима, који покушавају да га политички искористе. Наш чувени правник Слободан Јовановић, пише текст у политици у коме говори да се краљевић Ђорђе одрекао престола Краљевине Србије, а не краљевине СХС тако да његова абдикација у новонасталим, послератним правно-политичким односима не важи. С друге стране републиканци се залажу за промену друштвеног уређења и предлажу Ђорђа за председника републике.
Међутим, женидба краља Александра румунском принцезом Маријом, представљала је за Ђорђа крај његових политичких амбиција. Ђорђе тада схвата да се Александар више него икада раније учврстио на престолу, јер сада има породицу и мушког потомка.
Даља политичка борба краљевића Ђорђа свела се само на писање писма двору и влади да му се повећа апанажа. У једној прилици, принцези Јелени стиже писмо из Париза у којем Ђорђе тражи позамашну позајмицу. У писму се краљевић жали да му брат не шаље ништа, а да је он лично запао у дугове. Тако му Јелена и шаље новац. Када се Ђорђе вратио у Београд, испоставило се да је ово писмо послао Раде Пашић, који је успешно фалсификовао Ђорђев рукопис и потпис. Ђорђе је тада тражио новац од млађег Пашића, који му је одговорио да су трећину тог новца управо њих двојица потрошила у париским кафанама и коцкарницама.
Овај новац краљевић Ђорђе је успео да поврати од старијег Пашића, Николе, тако што га је пронашао у Паризу и кроз град је нашег највећег државника и дугогодишњег председника владе вукао за браду низ улице.
- година била је година великих искушења. Данас су биографи оптерећени комунистичким тоталитаризмом склони да кажу да је краљ Александар свог брата стрпао у лудницу, што наравно није истина. Догађаји који су се десили током 1922. су најбољи показатељ тврдње да је Александар максимално штитио брата. Ђорђе је најпре од владе тражио десет пута већу апанажу. Чланови владе су инсистирали да се Ђорђе поново прегледа, упути на лечење или стави под надзор. Штитећи Ђорђа, Александар је штитио и своје презиме, своју породицу, углед Карађорђевића и на крају и себе самог.
Ђорђе тада пише једно покајничко писмо, где се извињава Александру за све што му је учинио, признаје Александра као главу дома Карађорђевића и признаје дворски статут. Тада му Александар уступа једну вилу у граду Нишу, где би краљевић Ђорђе боравио, далеко од престонице. Апанажа која му је била 60.000 динара му је повећана пет пута, на 300.000 а сам Александар му је доделио и ађутанта, аутомобил и 150.000 франака од своје сопствене апанаже за издржавање, на годишњем нивоу.
Читава породица Карађорђевић се потрудила да покаже Ђорђу како су потпуно уз њега. Краљ Александар је увео обавезни ручак на двору, за све шире чланове фамилије, како би одржао блискост свих чланова породице.
Неколико недеља после потписаног документа краљевић Ђорђе одлази у Париз. Један део српске јавности је са стрепњом очекивао шта може учинити Ђорђе када поново оде у Француску, и што је најгоре били су у праву. Ђорђе Карађорђевић је одмах чим је крочио на Француско тле обајвио да је писмо написао под присилом, и да га је Никола Пашић константно тровао и да је он, у јако лошем психичком стању након тровања на вечери код Пашића, потписао такав документ. Овакво понашање принца Ђорђа, нанело је највише штете њему самом. Да је остао при потписаном документу, остао би под окриљем двора и породице, који су могли да га заштите, овако Александру су биле везане руке и више никако није могао да заштити брата. Краљевић је тврдио и да га трују, што је било потпуно без разлога, јер је потписани документ упараво штитио Ђорђа, сам Пашић ништа није добијао од тог документа и није било разлога да га од краљевића изнуђује.
Ђорђе овде није стао, већ је написао мемоаре, које је назвао: „из мојих политичких сећања“ у којој је за све што му се дешавало кривио Николу Пашића и свога брата Александра. Ову брошуру штампао је у неколико хиљада примерака и оставио професору Мики Аласу да шири по Београду.
Када се вратио у Београд, 1925. године, краљевић Ђорђе се понашао као дисидент. Обилазио је затворе, разговарао је са политичким робијашима, противницима режима и краља Александра. Што је још горе, одлази у Хрватску и тамо се сусреће са Стјепаном Радићем, у циљу да свргне пре свега Пашића, али и саму монархију.
Тада поново реагује влада Краљевине Србије и захтева од Александра да свог брата одведе у институцију која ће утврдити да ли је Ђорђе луд или не.
У својим мемоарима краљевић Ђорђе уопште не помиње период иззмеђу 1922. и 1925. године, као да се те три године никада нису догодиле. Ђорђе пише о томе како му је Пашић изнудио писмо, како га је тровао и како одмах након тога бива ухапшен, истина је да га је први пут 1922. брат спасио затварања у психијатријску установу, а да 1925. краљ Александар, тада већ са децом и породицом, нити је могао, нити је желео да поново подржи свог брата.
Тако је и Ђорђе ухапшен и одведен у замак Беље, где је интерниран. Одређена је комисија од два психијатра који су прегледали Ђорђа и констатовали граничне фазе параноје и маније гоњења. Међутим, ту се појавио проблем. Овакве дијагнозе нису захтевале затварање психијатријског болесника. Тако да је након десет дана дијагноза промењена у шизофренију. Сваки шизофреничар је сматран за опасност по себе и околину, тако да је морао бити интерниран. Иако је Ђорђе показивао током готово читавог свог живота подвојену, расцепљену личност, ова и оваква дијагноза била је политичка.
Краљевић Ђорђе Карађорђевић је годину дана провео у замку у Бељу. Убрзо после интернирања, краљевић је покушао да себи одузме живот, тако што је пресекао вене, срећом брзом реакцијом болничког особља, самоубиство је било спречено. У оваквим околностима, манија гоњења је била само појачана. А покушај самоубиства послужио је лекарима да потврде тезу о шизофренији, као и тезу да је краљевић опасан и по себе и по околину.
- године, Ђорђа селе у Топоницу поред Ниша, где је припремљен посебан павиљон у коме је принц лечен. Из Топонице Ђорђе је једном недељно слао писма своме брату, у којима је најстрашније вређао његову супругу и децу краља Александра. Како је време одмицало ова писма су постајала све гора и гора, нека су чак садржала и претње смрћу деци краљевског пара. Сва ова писма налазе се у архиву Југославије.
Краљ Александар се на неки начин бринуо о свом брату и у затвору. Мада су године које је краљевић провео у душевној болници за њега биле веома тешке, као што би биле и за свакога. Имао је читав павиљон одвојен за себе. Засебне просторије, библиотеку, столарску радионицу у којој се занимао, имао је струју, воду и одвојена купатила. Дакле имао је боље услове него 90% становника тадашње Југославије.
Али био је затворен.
Када га је једном приликом заболео зуб, краљевић се надао да ће га одвести код зубара у Ниш и радовао се, што ће макар на тренутак изаћи ван свог конфорног затвора. Сутрадан у зору, видео је да се у једној од просторија павиљона инсталира зубарска ординација, која би имала само једног пацијента, њега самог, схватио је да неће никада изаћи из павиљона.
Током те зиме покушао је бекство, али је веома брзо и веома лако ухваћен. Након тога његов живот полако улази у рутину, време је проводио слушајући радио и читајући. Читао је углавном медицинску литературу, као и литературу из области психотерапије, као и лечења маније гоњења и параноје. Онда би често објашњавао лекарима да се такве болести лече социјализацијом, а не затварањем болесника.
Ђорђе је чак био и у љубавној вези са једном од болничарки које су га неговале. Краљевић је и тад био изузетно физички привлачан, маркантан и висок, са израженим цртама лица. Ова веза је потрајала, тако да је медицинска сестра чак и родила девојчицу, чији је отац био краљевић Ђорђе. Девојчица се звала Љиљана Илић. Све ово нам показује да је Ђорђе иако затвореник и иако у душевној болници, имао макар привид нормалног живота.
- године, слушајући радио, чуо је да је у Марсеју убијен његов брат, краљ Југославије Александрар Карађођевић. Александар пада као прва жртва фашизма, надирућег зла, у Европи. Краљ Александар пада као прва жртва Другог светског рата и његова смрт представља крај Версајске поделе света,
На кратко, све се променило у павиљону у којем су у околини душевне болнице у Топоници интернирали Ђорђа. Однос лекара према болеснику се променио, као и однос војника који су га чували. Сви су му се тихо извињавали и говорили му да су ту само по дужности, а не по својој вољи. Након смрти Александра, Ђорђе, али и сви запослени у душевној болници, су сматрали да је само питање дана, питање часа када ће га пустити.
У Београду је отворен тестамент краља Александра, којим је одређено да је намесник до пунолетства малог Петра II, кнез Павле. Александар није за намесника одредио ни краљицу Марију, наравно ни Ђорђа, већ свог брата од стрица са којим је одрастао: кнеза Павла.
Када је то чуо Ђорђе, затворен у павиљону, реако је да сад нема више шанси да икада буде пуштен. У својој биографији, краљевић Ђорђе говори о таштини и сујети кнеза Павла, о његовим намерама да се задржи на престолу, као и о превеликим амбицијама. С друге стране заборавља да напомене да је он тог истог Павла када су били младићи јурио по двору са пушком и огледалом покушавајући да га погоди окренут леђима.
- у Југославији почиње Други светски рат. Најпре кнез Павле потписује приступање Тројном пакту, али убрзо након тога британска обавештајна служба, предвођена генералом Душаном Симовићем, извршава војни удар, 27. априла и доводи на власт малолетног Петра II. Југославија улази у рат и бива поражена само након једанаест дана бива поражена. Влада се повлачи из земље и мимо његове воље, одводе и малолетног краља Петра и његову породицу. Чланови крунског савета имали су намеру да у избеглиштво поведу и Ђорђа, али нису успели у томе. Немци су били бржи.
Немци извлаче Ђорђа Карађорђевића из болнице и он се сусреће са представником Адолфа Хитлера, који је специјално послат из Берлина да преговара са Ђорђем. Иако не постоји ни један документ који би потврдио ову причу, међу историчарима је уврежено мишљење да је тада Хитлер понудио Ђорђу да он буде краљ Србије у „Новој Европи“ како ју је видео немачки рајх.
Краљевић Ђорђе је ово одмах одбио и тако започиње миран период живота несуђеног краља Србије.
- после ослобођења Београда, Пеко Дапчевић одлази код краљевића Ђорђа и разговара са њим. Комунисти му враћају аутомобил који је добио на поклон од америчке амбасаде. Наиме, када су United States ушле у рат, и сви службеници америчке амбасаде напустили Београд, оставили су њихов службени кадилак Ђорђу Карађорђевићу на поклон. Генерал Дапчевић потврђује својим најближим сарадницима да принц Ђорђе неће правити проблеме и да он није психички здрав човек.
Комунисти су Ђорђу оставили вилу на Дедињу, аутомобил и део имања његовог оца, краља Петра, којим је могао да се издржава, осим тога, имао је и официрску пензију. Тако да Ђорђе остаје заувек у Београду. Након смрти професора Мике Аласа, Ђорђе Карађорђевић се жени Радмилом Радоњић, српкињом из Црне Горе, двадесет година млађом женом. Комунисти чак дају и путне исправе краљевићу Ђорђу 1952. тако да он поново путује у Париз.
Београђани су педесетих и шездесетих година знали да међу њима живи принц. Ђорђе је излазио са супругом, посећивао ресторане, возио се аутомобилом, али се возио и трамвајем. Многи од тада млађих Београђана су имали обичај да га загледају, да провере да ли је заиста луд, јер су сви знали да је живео у душевној болници. Када би Ђорђе приметио да га неко загледа, увек би му узвратио поглед, онако како је само он знао и умео, са погледом који реже, црн, маркантан и страшан. Погледом старих вождова, кнежева и краљева Србије из њене славне прошлости.
Поједини биографи имају обичај да упоређују краљевића Ђорђа са Карађорђем. Највише због чињенице да је комунистичка, али и обреновићевска историографија приказивала Карађорђа као хајдука и устаника, што је смешно. Карађорђе је био искусан и добар политичар и уз то генијални војсковођа. Стрпљив и сталожен, никад није попут краљевића Ђорђа нерезонски срљао, јуришао и жртвовао животе својих војника. Карађорђе је био највећи војсковођа свог времена, то му је признавала читава тадашња Европа и сам Наполеон. Карађође је био јунак и снажан ратник без премца, али и човек који је окупљао око себе људе паметније од себе, отворио Велику школу, укинуо феудализам… што за краљевића Ђорђа на жалост не могу рећи…
Ову серију текстова о краљевићу Ђорђу Карађорђевићу завршићу једном мисли историчара Милована Балабана, који нас је на једном предавању подсетио да старословенска реч исцељење, који ми преводимо као излечење, уствари значи да човек који је раздвојен, подељен, постаје цео, уместо подвојене личности човек постаје из_ целог, из једног дела. Тако је тежак живот у психијатријској установи и мирна старост коју је Ђорђе доживео, без Александра, Пашића, без емотивних притисака, на његову крхку, емотивну личност, допринела да он последње деценије живота проведе миран и здрав у Београду, са својом супругом…
Свештеник Стеван Стефановић
