„Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“.
Драгоцено упутство апостола Павла.
И најодвратнији људи су само жртве духова поднебесја.
Међутим, кад нас апостол припрема за борбу, рат, не очекује од нас да останемо у некој сентименталној или виртуелној зони. Лаж, злоба, завист и остале страсти нападају сваког од нас. У мањој или већој мери, повремено или стално. У свакодневици.
И целе народе повремено могу поднебесне силе окупирати и довести у веома лоша стања.
Погледајмо нас. Нашу историју у претходним деценијама. Потреба за правдом, понос, без довољно окренутости Богу постају плен лажи, похлепе… Онда завист и злоба устају против лажи и похлепе, али тако да пристају на компромис. И почну у савезу да владају и лаж и похлепа и завист и злоба.
И народ се трује, обољева и постаје све слабији.
Одржавамо се захваљујући толиком мученицима, светим прецима. Али нису нашу свеци и мученици разлог за ликовање него за одговорност. Добар и племенити народ нападнут је поднебесним силама – лажју, злобом и завишћу. А похлепа се сад већ подразумева као светски напад поднебесја на цело човечанство.
Збуњени од лажи у које су потопљени људи постају немоћни. Не знају куд да упере било какву активност. Рађају се у људима немоћ и безнађе. Немоћ рађа злобу, а манипулатори користе завист да окрену људе једне против других. Ништа ново од сила поднебесја, али сад већ драматично. Освајају нас.
Шта ту да се ради? Да се молимо? Шта друго?
Да, наравно да се молимо, али шта ћемо са „ратним“ апостоловим упутством? Чему оно?
Па да не престанемо да се боримо против лажи, зависти и злобе које трују наше животе и појединачно и целог народа.
Да не престанемо да се боримо и појединачно и заједнички. Не пуштај лаж да прође као истина, откриј зависти њено право лице, гаси злобу смешком и разумевањем… И свако је ту војник, ратник.
Има толико креативних начина да водимо рат са силама поднебесја. Ако се збунимо и збуњени се повучемо, све ће нас у потпуности поробити војске поднебесних сила лажи, злобе и зависти… Онда настају само преврати и револуције који не носе победу добра, него само силе поднебесја обучене у нове костиме.
Они који се не боре против лажи, злобе и зависти и у себи и око себе, у рату који је све жешћи, биће једноставно – издајници.
Та борба је потпуно конкретна. Не допусти лажи да завлада неким ко је у твојој околини, скини јој маску, не повреди ближњег, примируј злобу, макар и жртвујући се, а завист гаси стрпљиво, полако. И своју и туђу.
Тамо негде у тој бици, заслужују се и Блаженства о којима нам Христос говори. Не у „паметној“ дистанци.
Време је за борбу увек. Понекад драматично. На пример – сада.
ФБ Свештеника Ненада Илића
