Врлетним и помало забитним путем крајоликом Мркоњић Града који води ка манастиру путовали смо све време праћени врапцима и голубовима који су излетали из крошњи и наизменично се смењивали све до самога прилаза манастира
Медна, где се могао у ваздуху осетити интезиван и несвакидашњи мирис који је будио невероватан осећај спокоја и мира.
Нигде такво што не осетих до тамо…
Тај мирис ме је напросто вукао да што пре крочим у манастир и целивам кивот у којем су почивале мошти три светитеља: Серафима, Авакума и Мардарија. Посетих их и целивах кивот само три дана откако су канонизовани светитељи и доживех незаборавну добродошлицу и велику част да ми једна од монахиња отвори кивот и да заправо добијем одговор одакле је допирао тако снажан и најлепши мирис који икад осетих. То није био само мирис, то је био снажан миомирис добродошлице трију светаца чији дом посетих. Моје срце је било испуњено топлином коју само Божја благодат може изазвати.
Осетих потребу да останем тамо још неко време и надишем се тог смираја Божијег.
Из тих снажних осећања извире ми мисао о њиховом откровењу кроз чисто срце Петре Тегелтије.
Још је била девојчица када је први пут имала виђење ова три свеца на месту где су пострадали. Причали су са њом, благословили је и желели да их обзнани свету, да истом помажу кроз своје мошти. Иначе, ”мошти” се са словенског на српски језик преводе као моћи, Божје моћи, и само их има у Православљу.
Међутим, људи не мисле као Бог, већ људи имају бојазан од ветрова овога света више неголи од Бога, па девојчица Петра остаде да чека пуноћу времена. После скоро пола века, Петра вођена Светим духом изнесе своје виђење пред свештенство и Епископа бихаћко-петровачког Хризостома. Божјом вољом, светитељи се јавише и Епископу Хризостому три године касније, па он нареди да се откопају њихове мошти. Ни поред великог труда, нису их пронашли док Петра није показала тачно место. Као златни медаљони, из земље су ископане три жуте лобање Светих медљанских мученика из нама далеких векова. Ови српски монаси побијени су на правди Бога у ноћи Светог Николе од руке муслимана, само зато што прослављаше Христа онако како треба – кроз свето Православље.
Промислом Божјим, а не судбином, после неколико векова откри се истина и њени сведоци удомише се у храм живога Бога.
Не тако давно, у јесен, основан је и манастир који броји три црне ризе у ликовима преподобних монахиња, као што су то три свеца медљанска. Прва
игуманија мати Стефанија устоличена је 11. октобра 2021. године дошавши из Манастира Преподобног Илије са југа Италије, док се претходно подвизавала
у Грчкој, а монашки пут започела у манастиру Ћелије код Ваљева, благословом Светог оца Јустина.
Обиљем љубави дочекали су ме, као и моје сапутнике, да испуним завет који сам дао 2020. године у једној београдској болници да ако останем жив и преболим тешку упалу плућа проузроковану корона вирусом, да ћу се поклонити Светим мученицима из Медне.
Завет сам испунио и дошао са сапутником из Београда и, дубоко верујем, Анђелом путеводитељем.
Памтим, памтићу и стрпљиво чекати поновни позив добродошлице.
Диван је Бог у својим светима, Бог који твори чудеса.
Из књиге „Српска бројаница“, Ненад В. Андрић, илустрације Јована Сокић, издавач Народна библиотека Осечина, 2023, Са благословом Епископа ваљевског Г. Исихија
