Свештеник др Угрин Поповић: Христос провоцира АКЦИЈУ у човеку

Свако од нас исписује причу сопственог живота. На жалост, ретки је пишу пером акције. За већину је то тинта реакције а у овом нашем времену и цивилизацији ставио се знак једнакости, те се тако не може ни одредити који то квалитет акцију разликује од реакције. И на крају крајева, зашто је то битно?

Јеванђелска прича 17-те недеље по Духовима открива сву тананост различитости између ова два феномена људског деловања.

У овом догађају пратимо драму жене чију ћерку је ”мучио ђаво” и која се с тим у виду обратила једном иноплеменом учитељу, пошто га је пратила репутација како помаже људима са тим и сличним проблемима.

Међутим, хладан туш…

Тај ексцентрични израелски учитељ ју је упоредио са псом ни мало не сућутујући са њеном драмом, као ни са чињеницом да њену ћерку ”мучи ђаво”.

Шта сада!?

Шта би сада рекле побожне сеје локалних храмова? Како би окарактерисале свештеника који би таквим ставом ушао у комуникацију са њима? Реакција би била страшна…

Нешто типа: ”Како је могуће да један свештеник тако говори?”, ”Да ли је могуће да се тако обраћа мени?!?”, ”Како су га рукоположили када тако нема осећаја за моје потребе”… Или, би можда уследио следећи коментар забрађених црквених кругова: ”Ја сам најгрешнији/ја и свако веома глуп/а и недостојан/на АЛИ … ”овакво понашање” или ”овакав став” или ”овакав тон” … нисам у животу чуо/чула. Како га није срамота!?!”

Међутим, тако није одреаговала ова побожна сеја из Ханана. НЕ! Она није потпала под замку реакције већ је наставила са својом акцијом, надовезујући се на скарадно поређење…

”Да, али и ПСИ једу од мрвица која падају са стола њихових господара!”

Шах-мат! – ексцентрични израелски учитељ је био задивљен –

”О жено! Велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њезина онога часа.” (Мт 15:21-28)

Али, шта би се догодило да побожна и богобојажљива сеја из Ханана јесте упала у замку реакције? Како би се тада одвијао овај догађај? Мада, оно што можемо са сигурношћу предпоставити јесте то да нити би ова прича стигла до нас нити би она била заокружена исцељењем те кћери коју је ”мучио ђаво”.

Дијалог би највероватније текао овако: ”Скамењена и у чуду жена из Ханана је рекла: знам да сам грешна и недостојна и тупава АЛИ зар се тако понаша један учитељ у Израелу? ЈА још то нисам чула! Није ни чудо што вас је Хитлер толико мрзео! Како вас није срамота? Обавестићу о овоме старешину ваше синагоге! Ма цео синедрион ће чути о овоме! Како вас није срамота те мантије коју носите када тако немате осећаја за мене и за моју ћерку коју ”мучи ђаво”! А и новог магарца возите видим… зар тако бахато док наш народ једе шаргарепу и иде пешке!?

”Љубите непријатеље своје” заправо значи ”Немојте имати непријатеље” те онда љубав бива мотив нашег деловања а тај мотив је немогуће оспорити управо јер права љубав нема супротност. Нема опозицију. Нема реакцију. А зато ап Јован и каже да ”Бог јесте љубав” (1. Јов 4:8) и управо Бог нема реакцију у своме деловању. То свакако да збуњује надобудне трудбенике разних теодикеја који по свом линеарном ћефу желе да изразе ”велику тајну побожности”(1. Тим. 3:16), но ипак оно што је постојано јесте ИСТИНА да Бог не изражава Своју вољу у односу на туђе деловање. Односно, Његова воља није условљена туђом, што заправо и јесте сама дефиниција акције.

И управо то ова жена из Ханана својом недвосмисленошћу сведочи учинивши тиме своју причу трајном и своју ћерку здравом.

Но, оно што је најбитније јесте питање: Која је наша акција? Коју причу ћемо ми испричати?

Мислите о томе…