Свештеник др Угрин Поповић: Да ли је у складу са Светим писмом да свештеника ословљавамо са ”оче”?

Свето писмо је много више од збирке слова а реч у њему је много више од дела реченице и смисао је у њему далеко шири од свакодневног приступа околностима и окружујућој реалности овог палог постојања.

Свето писмо је динамика дијалога Бога са човеком. Дијалога који и даље траје. Који је и даље актуелан, као и првога часа што је био – ”хајде да створимо човека као што смо ми” (1. Мојс. 1:26), тако и данас, Бог позива човека. Бог жели заједницу са њим. Бог жели да ми будемо као Он што је. Зато нас је стварао и зато се Христос Оваплотио.

Тело Христово јесте Црква а управо Црква даје ауторитет Писму. Не обрнуто, те зато се оно не може тумачити произвољно нити мимо Цркве.

Те са тим у виду морамо присупити овој недоумици, која је само условна недоумица а заправо је непостојећа. И ако приступимо овом ”спорном” месту са становишта Цркве, онда схватамо да то није тек Мт 23:9 већ је то Мт 23:1-12, концептуално уклопљено и означено као – зачало 93.

Шта нам то говори зачало 93? Чујмо га:

1. Тада Исус рече народу и ученицима својим 2. Говорећи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји. 3. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе, 4. Него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. 5. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје и праве велике скуте на хаљинама својим.6. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. 7. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу! 8. А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. 9. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. 10. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос.11. А највећи између вас да вам буде слуга. 12. Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се.

Сада је већ јаснији контекст. Сада можемо да схватимо да се Он неком конкретно обраћао. Из такође конкретног разлога, те да разумемо да тада није постојала црквена јерархија какву данас знамо и да тако те речи сигурно нису адресоване свештеницима Православне цркве, који тада једноставно нису постојали.

На овом месту нећемо улазити у тумачење овог зачала 93 ни мало дубље од оног што је написано и самим тим, по себи разумљиво. Дакле, на Мојсијеву столицу, у смислу катедре, симбола поучавања, засели су такви и такви, који раде то и то. Они, као духовни лидери јеврејског народа, у оном времену, бивали су ословљавани ”оцима” и ”учитељима” јер се од њих примала верска поука и тумачење Закона. Сам Христос је устао против ригидности њиховог тумачења и њихове тежње ка поштовању које су добијали механичким испуњавањем слова Закона, стављајући притом конкретног човека у други план. Христос са тим у виду, саветује своје ученике, како тадашње тако и нас данашње, да не будемо као они. Да се не опасујемо бројаницама од по триста куглица показујући тиме, више другима него ли себи, да нам је Бог на првом месту. Те да својим широким мантијама не заклонимо човеку Бога из таште жеље за самообожавањем властите ”врлине”. То Христос покушава да искомуницира са нама, начином који је Њему био својствен.

Но, да се сада не бисмо бавили егзегезом, направимо конкретан пример са Мојсијем, кога Христос помиње као неког ко је узор правилног учења и чију катедру су запосели ти лицемери који инсистирају да се слове ”оцима”. Зар тај исти Мојсије није од Бога добио заповест: ”Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.” (2. Мојс. 20:4.) и зар тај исти Мојсије није наредио да се изради змија од бакра и да се уздигне на дрвету те да свако од Израиљаца, који би био угрижен од змије отровнице, када би погледао на тај кип бивао би моментално исцељен (4. Мојс. 21:4-9). Како да гледамо на то онда? Као на Мојсејев непослух Богу или да закључимо заједно са ап. Јованом да је то алегорија која собом најављује спасоносну жртву Христову – ”Као што је Мојсије подигао на штап змију од бронзе, тако и Син Човечији треба да буде подигнут, да свако ко поверује у њега има вечни живот.” (Јн 3: 14,15)

Христос је, као што већ написах, волео да шокира Својим примерима али имплементно овој ”недоумици” најприменљивији пример је – ”Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе… Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсјеци је и баци од себе…” (Мт 5: 28,29), те како не видите једноруке или једнооке душебрижнике примене слова Светог писма у буквалном облику, то је онда јасно по себи да они и не узимају баш свако то слово за буквално те ако је већ тако, онда поставимо себи питање – ко је меродаван да тумачи и одлучује које се то слово треба разумети алегоријски а које буквално, пошто без руке и без очију нема чланова ни једне конгрегације па ма колико њихов кредо био sola scripture.

Свакако, такође треба поменути и те саме људе, апостоле, којима се Христос тада обраћао а који изгледа да Га нису баш разумели те су наставили да слове оцима, како јеврејске старешине којима су се обраћали, тако и себе саме.

Његов омиљени ученик Јован пише:

„Пишем вам, дечице, да су вам опроштени гријеси ради Имена Његова. Пишем вам, оци, јер сте познали Онога Који је од почетка. Пишем вам, младићи, јер сте побиједили нечастивога. Писах вам, децо, јер сте познали Оца. Писах вам, оци, јер сте познали Онога Који је од почетка. Писах вам, младћи, јер сте јаки и ријеч Божија у вама пребива и побиједили сте нечастивога.“ (1.Јн 2:12-14)

Такође погледајте: 1. Тим. 1, 11; 1. Кор. 4, 14-16; 1. Кор. 12, 28-29 у контексту неразумевања ап Павла, мада је далеко најјаснији контекст у његовој одбрани пред Јеврејима у Дап 22:1 или изузетно потресни вапај првомученика Стефана из Дап 7: 2.

Дакле, јасно је да се манир опхођења наставио и прелио из Старозаветног на Новозаветно време, свештенство, Цркву. Многи старозаветни начини и приступи су такође уткани у нашу богослужбену праксу. Затим, појам седам дана туговања, па четрдесети дан од упокојења, све је то управо из те баштине преузето и допуњено Христовом светлошћу.

Те, самим тим, да бисте Ви на прави начин разумели то ”спорно” место недоумице око ословљавања свештеника са ”оче” из Мт 23:9, најбоље би било томе приступити онако како Црква препоручује а то ће рећи целовито, контекстуално, јасно. Не издвајајући део проглашавајући га целином. Јер то једноставно он није, а на темељу лажи не може се доћи ни до какве истине. Погледајте целину – зачало 93, и у смирењу прочитајте та слова. И онда ћете схватити све.

Мислите о томе…