„Због Христа, односно због тајне Христове, све време и све што је у времену добило је свој почетак и свој крај постојања у Христу.“ — св. Максим Исповедник
Ово је увод који стоји усправно — и не извињава се
Оно што желим да поделим са читаоцима овог серијала није плод тренутне провокације, већ резултат дугог унутрашњег судара — између предања које исповедамо и наратива које смо, често несвесно, прихватили као његову замену. Као теолог и свештеник, дуго сам живео са појмом пакла као нечим подразумеваним, готово нужним. И управо ту се открила пукотина: оно што се подразумева, ретко се заиста промишља.
Постало ми је јасно да појам пакла, онако како се данас проповеда и подразумева, није неутрална истина вере, већ симптом — израз једне духовне болести и логичке недоследности која паралише мисао и осакаћује благовест. Јер ако је Христос Оваплоћењем открио смисао стварања и меру постојања, онда пакао не може бити вечна реалност, а да истовремено не постане део Божјег наума. А то је немогуће.
Проблем пакла није само педагошки или пастирски, већ дубоко онтолошки и цивилизацијски. Он открива нашу неспремност да мислимо Бога апофатички, онако како су нас учили Оци, и нашу склоност да уместо тога понављамо формуле о „божанској правди“ које, у суштини, пројектују човека увећаног до бесконачности — али не и Бога.
Овај серијал есеја представља покушај да се тај чвор раздреши, ослањајући се пре свега на теологију светог Максима Исповедника и тајну Оваплоћења као центар сваке хришћанске мисли. Не пишем да бих саблазнио, већ да бих охрабрио мисао. Јер Христос је сишао у пакао — и то је једини начин на који се о паклу уопште сме говорити.
Мислите о томе…
Помаже Бог. Одлична тема. Осврните се и на тумачења митрополита Јеротеја Влахоса, да ли су она исправна и ако јесу у којој мери. Свако доро од Господа. Дејан
Uzmi Pismo kako kaže, i kvit. Čim počne čovjek filozofirati, upleo se ko pile u kučine. Važno je ono što Bog govori u Pismu, a razni oci i sabori su ljudski proizvod. Kroz Sveto Pismo govori Bog i tako ga treba i prihvatiti.