Сучељавање источне и западне мисли о вечности казне
Схватање вечности пакла представља једну од најдубљих тачака разилажења између источне христолошке онтологије и западне правно-моралне теологије. Код Августина, а затим систематски код Томе Аквинског, вечност казне постаје логички и теолошки нужан закључак. Код светог Максима Исповедника, међутим, тај закључак је не само непотребан, него и немогућ.
- Августин: вечност казне као захтев правде
За Августина, полазиште није Оваплоћење, већ грех. Онтологија је подређена моралној кривици. Пошто је грех учињен против бесконачног Бога, казна мора бити бесконачна по трајању. Вечност пакла је, дакле, захтев правде, а не питање природе бића.
Овде се дешава пресудан помак: вечност се схвата као бесконачно трајање, не као начин постојања. Створено биће може вечно постојати у муци зато што га Бог одржава у постојању ради праведне казне. Пакао тако постаје институционализована вечност зла, али санкционисана Божјом вољом.
Ова логика подразумева нешто што Максим никада не би прихватио: да Бог активно одржава у бићу оно што је радикално лишено заједнице са Њим. Бог постаје гарант вечне патње — не као последице слободе, већ као позитивне одлуке правде.
- Тома Аквински: метафизичко учвршћивање пакла
Тома иде корак даље и даје метафизичку форму августиновској интуицији. За њега, душа је по природи бесмртна; једном створена, она не може престати да постоји. Стога, ако је воља фиксирана у злу после смрти, казна мора бити вечна, јер се стање воље више не мења.
Овде је кључна разлика у антропологији: код Томе, створено биће поседује у себи принцип трајности. Вечност је природна категорија душе, не дар заједнице. Пакао је, стога, онтолошки стабилан простор — вечна егзистенција без Бога, али не и без бића.
Из максимовске перспективе, ово је неприхватљиво. Јер ако створено има у себи принцип вечности, онда више није у потпуности створено. Оно постаје квазибожанско у својој трајности. Вечност се тиме одваја од Христа и постаје неутрална категорија — нешто што може припадати и добру и злу.
- Максим: вечност као заједница, не као трајање
За светог Максима, вечност није „колико дуго“, већ „како“. Она није продужено време, него преображено постојање. Само Бог јесте по природи вечан; све створено постоји по учешћу. Зато вечност није дата као нужност, већ као однос.
У том светлу, идеја вечног пакла подразумевала би једну од две немогућности:
или да створено постоји вечно без заједнице са Богом,
или да Бог одржава у бићу оно што је лишено свог логоса.
Обе могућности руше сам темељ максимовске мисли. Код Максима, зло нема биће; оно је лишеност, промашај кретања, неостварење σκοπός-а. А лишеност не може бити вечна, јер нема у чему да траје.
- Христолошки проблем вечног пакла
Најдубља разлика није у учењу о казни, него у учењу о Христу. Код Августина и Томе, Христос спасава једне, док друге Бог одржава у вечном постојању изван Њега. Христос није мера свих векова, већ средство искупљења.
Код Максима, Христос је онтолошки центар свега постојећег. Све што има почетак, има и крај у Њему. Не постоји простор постојања „поред Христа“. Ако нешто није у Христу, оно није у вечности.
Зато пакао, у максимовском кључу, не може бити вечна реалност, него драматични процес распада, губитка бића, кретања ка небићу. Не алтернативна вечност, него неуспех да се уђе у једину вечност која постоји.
- Закључак: две логике, два Бога
У крајњој линији, овде нису у питању различита мишљења, већ две теолошке логике:
код Августина и Томе: Бог као врховни судија који гарантује вечну казну ради правде;
код Максима: Бог као Отац који у Христу открива једину могућу вечност — заједницу.
Прва логика захтева вечни пакао да би правда била задовољена.
Друга логика не може прихватити вечни пакао, јер би он значио да постоји вечност ван Христа.
А ако постоји вечност ван Христа — онда Христос није Алфа и Омега.
Мислите о томе…
